REDITELJ Nikita Milivojević ima, izvesno, među kolegama iz ovdašnje pozorišne branše najbogatiju internacionalnu karijeru: posle Slovenije, Švedske, Makedonije, Turske, Grčke, SAD i Nemačke, uskoro će se predstaviti i britanskoj publici. I to ni manje ni više, nego u čuvenom Glob teatru. Premijerno izvođenje je 11. maja (potom i dva dana kasnije, na istom mestu), a za Šekspirovo pozorište naš reditelj je odabrao „Henrija Šestog“ i ansambl nacionalnog teatra koji će komad izvesti na srpskom jeziku.

Tako će Srbija nastupiti među 37 zemalja i ukrstiti „koplja“ na kulturnoj Olimpijadi u Londonu. Predstava se priprema u koprodukciji sa Fondom „Laza Kostić“, a slučaj je hteo da je i onaj čije ime fond nosi dobar deo svog stvaralačkog života posvetio izučavanju opusa slavnog engleskog pisca...

- Za svakog reditelja ovakav zadatak je nešto što se samo poželeti može - kaže na početku razgovara Nikita Milivojević. - Baš mi se posrećilo... Ima neke simbolike i što je u celu priču, kao donator Globa, uključen Fond „Laza Kostić“. Režirao sam njegovog „Maksima Crnojevića“ upravo na sceni Narodnog pozorišta. Imam prema našem piscu posebnu ljubav kao i prema svim onima koji su u ovoj sredini pokušavali da budu svoji, drugačiji. A zna se da su oduvek takvima bili teški život i sudbina u Srbiji.

* Nije mala stvar postaviti Šekspira pred njegovom domaćom publikom?

- Glob teatar ima oko hiljadu i po mesta, onoliko koliko je imao i u piščevo vreme. Danas se nalazi nešto dalje od mesta na kome je izgorelo staro pozorište, verna je (malo modernizovana) kopija nekadašnjeg Globa. Još ne razmišljam kako je to igrati za Engleze, možda to „osvestim“ tek posle premijere. Za mene je, pre svega, izazov i zadatak kako nešto rediteljski da rešim, kako da meni samom znači i bude zanimljivo. Tada će valjda i drugima. Pogotovo kad se iznova uveravam šta sve klasika ima! A ima neki arhetipski čip u kome su odgovori na pitanja koja stalno postavljamo. Kad čitam dobru klasiku, bez obzira na to da li je reč o antici, Čehovu, Molijeru ili Šekspiru, uvek se zadivim koliko je to savremeno. I setim se priče Džulijana Beka, u vreme kada je Living teatar predstavljao nešto najavangardnije, kako su ga pitali zašto je za prvu svoju predstavu odabrao „Antigonu“. Odgovorio je da on ne zna ništa savremenije od toga! E, tako se meni čini da ne znam ništa savremenije od „Henrija Šestog“.

* Kako ste pristupili ovom ranom i po mnogo čemu nesavršenom Šekspirovom delu?

- Uradio sam i adaptaciju za veoma težak i, reklo bi se, nezahvalan tekst. Mnogo je u njemu nedoslednosti, pa i danas šekspirolozi o „Henriju Šestom“ vode rasprave. Misli se i da ga je pisalo više ruku, ali unutra je već nešto što se prepoznaje kao dobro piščevo seme. Inače, volim nedovršene tekstove.

KOSTIM - I kostim je bio težak zadatak za sve nas. Nisam hteo da izgleda moderno. Znate ono, junaci u lister odelima, s aktn tašnama i laptopovima, a na nogama „martinke“. Nisam želeo takvu predstavu, ali ni teške oklope. Hteo sam kostim koji prolazi kroz vreme i „oseća“ ga.

* Zašto nas se „Henri Šesti“ danas tiče?

- Jer je priča o borbi za vlast i kako se u toj borbi zbog raznih sitnih, ličnih interesa, sukoba i spletki, gubi nešto mnogo značajnije... Kad god čitam njegove istorijske drame mislim kako je Šekspir, u stvari, balkanski, srpski pisac. Ideja Festivala na kome učestvujemo je i bila da „Henrija Šestog“ izvedemo kao balkansku trilogiju, sa albanskim i makedonskim teatrom. Priča o vlasti jedna je ista od Šekspira do naših dana: novi vladar prvo mora da pobije sve suparnike da bi došao na vlast, a onda saveznike, odnosno one koju su mu pomogli da je stekne - da bi je sačuvao. Potom su na redu najbliži saradnici jer mu ugrožavaju presto, a na kraju i sam biva ubijen. Onda dolazi novi kralj i počinje isti krug. Danas su, istina, na delu neke sofisticiranije verzije i mnogo perfidnije metode u vođenju borbi, pravljenju saveza i sticanju moći.

* Dvadeset prvi vek i novi milenijum otišli su korak dalje?

- Mislim da će se u našem stoleću dokazati na delu ono na čemu se radilo u poslednjih sto godina - na ukidanju savesti. Živimo u vremenu u kome ne moraš da imaš odgovornost ni prema čemu. Šekspir je, dakle, „življi“ nego ikad ranije... Nažalost, u njegovo doba u Londonu je bilo dvadesetak pozorišta, a mi četiri veka kasnije nemamo ni približno toliko.

OKRUGLI STO * ZAŠTO ste se odlučili baš za prvi deo Šekspirove trilogije?
- Čitajući shvatio sam kako stvari stoje u mestu, a istorija se vrti u krug. Isto osećanje imao sam sa Andrićem i „Na Drini ćuprijom“...
To mi je u ovom trenutku poslužilo i kao scenografsko rešenje: jedan okrugli sto na sceni, dvanaest stolica i ništa više. Asocijacija na vitezove, apostole i okrugli sto Saveta bezbednosti UN. Svi ratovi počinju za okruglim stolom, tu se uspostavlja mir, sklapaju novi i ruše stari savezi. U „Henriju Šestom“ jedanaest je muških likova i dvanaesti - Jovanka Orleanka. Posle ovog rešenja sve je bilo lako, s tim ključem otvarali smo i sve ostale „brave“ predstave.


* „Henri Šesti“ je i priča o manipulaciji?

- Ovde su izmanipulisani Tolbot i Jovanka Orleanka, oni i ginu jer su suviše ozbiljno shvatili svoje životne uloge. I tako je od kad je sveta i veka. Ima jedan stih u predstavi koji kaže: „Nećače, politiku vodi ćutke, u potaji.“ Taj nauk danas zna svaki političar amater, jer nikome ne smeš da veruješ. Isti sukobi prenose se i na nove generacije. Tako je i kod nas, još se preslišavaju stari dugovi, ko je koga prevario i ko kome zakinuo.

* Predstavu ste radili kao tragikomediju sa elementima groteske?

- Sama činjenica da istorija opisuje krug i tako se stalno vrti u mestu, po sebi je nešto ironično i duhovito. To saznanje daje jednu višu, superiorniju vizuru i istinu o svemu. U „Henriju Šestom“ prvi put se pojavljuje kao lik Falstaf. I on odjednom osveži sve, pa te krvave ratne scene dobiju lep balans. Kao da se otvori neka druga perspektiva. Pomislio sam da i meni treba jedna takva linija, „falstafovski“ pogled na stvari. Dva lika, glasnici Rozenkranc i Gildenstern, postali su u mojoj predstavi gotovo glavni junaci koji komentarišu dešavanja na sceni.

* Kao i u našim životima, glasnici iznenada postaju veoma važni?

- Mi se danas češće nego ikada susrećemo sa raznoraznim glasnicima koji nam stalno donose neke nove ideje, zahteve, poruke. Već dugo živimo u zemlji koja ne može da odlučuje ni o čemu. I nismo jedini. Slično je i sa susedima. Dakle, zna se ko se pita za okruglim stolom, iako smo svi „kao“ jednaki...

* Za „Henrija Šestog“ govorilo se da je komad „doboša i truba“, s mnogo buke i spoljnih efekata. Baš u takvom vremenu upravo živimo?

- Jedna od mojih omiljenih misli je da je kod nas mnogo važnije jako lupati nego tačno udarati. Bitno je samo praviti buku! Gotovo je nemoguće u tišini raditi posao. Utišano kao da ne postoji. Imamo uvek potrebu da budemo deo neke ideologije. Ne postoji ništa samostalno, pa ni mišljenje. Tako je svuda. I u pozorištu...

NJUJORK I BEOGRAD

- SVOJEVREMENO je Džim Džarmuš objašnjavao zašto od svih gradova najviše voli Njujork. Rekao je da je to grad u kome je sve moguće i u kome umetnik može da radi šta god poželi. Odmah sam pomislio na Beograd i na to kako je, nažalost, postao nešto sasvim suprotno - grad u kome ne možeš da radiš šta želiš i u šta veruješ. Postao je mesto u kome razni „kulturni komesari“ neprestano nešto cenzurišu, kalkulišu šta i ko je dobar, poslušan, ko je naš, a ko nije. Nema tu ni govora o bilo kakvoj slobodi stvaranja. Naš veliki problem je, u stvari, nedosatak „ljudstva“: kvalitetni ljudi su ili otišli ili su se sklonili...