PARIZ, u kome je svoje najplodnije kolekcionarske godine proveo Erih Šlomović živeo je punim plućima. Volarova galerija bila je stecište najznačajnijih umetnika. Oni su lojalni svom galeristi i kolekcionaru, a u njegovoj galeriji održavaju prave kružoke na kojima se „bistre“ pojave na aktuelnoj evropskoj umetničkoj sceni. Raspravljalo se o knjigama koje Volar izdaje. Umetničko ilustrovanje i opremanje knjiga donosili su bogate rezultate. Lafontena, Gogolja, Balzaka, Flobera, Verlena i Bodlera ilustrovali su Bonar, Roden, Pikaso, Šagal, Bernar... To je bilo vreme kad je Grad svetlosti prestonica svetske kulture. Tu se su sticali umetnici sa svih krajeva sveta koji veruju u sebe i žele planetarnu afirmaciju.

Erih Šlomović bio je u svom elementu. Većina Volarovih umetnika su postali i njegovi prijatelji. Kretao se u ambijentu o kom je maštao još kao učenik. I sam je bio poštovani ekspert, savetnik velikog Volara, kolekcionar. Snovi su za šest godina boravka u Parizu postali stvarnost...

KRAĐA NA dobro posećenoj zagrebačkoj izložbi ukradena je statua „Kupačica“ Aristida Majola. Bila je procenjena na tadašnjih 40.000 dinara. Čim je krađa primećena, zatvoreni su svi izlazi, zatečeni posetioci su pretreseni, ali skulptura nije nađena!

Ali 1940. je godina kad je bilo sasvim izvesno da nacizam opasno širi svoje pogubne krake Evropom. Jevreji su bili na meti Trećeg rajha - to je Šlomović, ako ne prepoznao raciom, sasvim sigurno - osećao. Volar je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. i više nije imao njegovu nedvosmislenu podršku. Spakovao je svoju kolekciju u četiri sanduka i spremio se za povratak u Beograd. Ono što nije poneo sa sobom, ostavio je u svom sefu u banci Sosijete ženeral. Zakupio ga je do 1943, nadajući se naivno, poput mnogih Evropljana, da se avet fašizma neće povampiriti i zamračiti ceo kontinent, da će se nakon dramatičnih događaja - situacija ubrzo smiriti. U šta drugo je esteta, a time i etik mogao da veruje nego u civilizaciju i njene tekovine, u humanizam?

Iz Francuske je legalno izneo svoju kolekciju koja ni na ostavinskoj raspravi 1940. nije osporena. Uslov porodice je tada bio, po svedočenju Peđe Milosavljevića, slikara i našeg diplomate u Parizu - jedino da Šlomović uz svoje, ne koristi i Volarovo ime. U to vreme još je bilo živo sećanje na skandale vezane za prijateljstvo Verlena i Bodlera (pogotovo neugodno za onog u tom „tandemu“ koji je imao porodicu - ženu i decu).

DOGAĐAJ SEZONE KOD kuće u Beogradu, Erih je odabrao eksponate, pripremio ih za izložbu i spakovao. U jesen je pošao za Zagreb. U istom vozu, u jednom plombiranom vagonu, bile su slike i knjige iz njegove zbirke. Izložba je proglašena događajem sezone. Otvaranju su prisustvovali francuski generalni konzul i upravnik francuskog instituta, elita hrvatskog kulturnog i akademskog života. Među izloženim delima, prvi put je javnosti prikazan Sezanov akavrel „Kupači“, Renoarov pastel „Žena s kišobranom“, veliko Renoarovo ulje „Portret slikara Pjera Bernara“...

Šlomović se po dolasku u Beograd prvo obratio Milanu Kašaninu, tada na čelu Muzeja kneza Pavla, zapravo Narodnog muzeja kome je knez dao svoje ime. Uprkos tvrdnjama da je zbirku hteo da pokloni Muzeju - pouzdanih dokaza za to nema. Izvesno je da je Šlomović hteo da priredi izložbu svoje kolekcije. A, da je Kašanin smatrao da tu ima suviše „sekundarnog materijala“ mada velikih imena - ipak, ne i za Muzej koji je tada kao „solidna firma“ kupovao remek-dela poput Majolove „Mediteranke“, Renoarove „Kupačice“...

Pored slika i skulptura Šlomović je doneo i bogatu zbirku retkih izdanja knjiga o umetnosti i album fotografija najvećih savremenih umetnika (s nekima se i sam slikao). S njim je došla i njegova privatna prepiska s nekolicinom velikih majstora.

Beograd ga je, međutim - odbio. Zato je otputovao u Ljubljanu. Na povratku se zadržao u Zagrebu, gde se dogovorio za održavanje izložbe koja je otvorena 24. novembra 1940. u Umjetničkom paviljonu koji je tada nosio ime kralja Petra.

U Zagrebu je Šlomović izložio 11 dela Pjera Bonara, po jedno delo Šagala, Korbizijea, tri rada Andre Derena, dve slike Pola Gogena, tri Majolove skulpture, po jednu sliku Matisa i Pikasa, dva dela Kamij Pisaroa, 11 dela Odilon Redon, 17 platna Ogista Renoara (!), dva akvarela vajara Rodena, dva ulja i dva gvaša Morisa Utrila...

Često se spekuliše sa brojem umetničkih dela koja su činila i čine Šlomovićevu zbirku. U pismu koje je u novembru 1940. uputio Bogdanu Popoviću, Šlomović tvrdi da je na tadašnjoj zagrebačkoj izložbi bilo pet stotina radova. Skoro pola veka kasnije, kada je kolekcija ponovo gostovala u glavnom gradu Hrvatske, prema objavljenom katalogu, izložena su bila 352 umetnička dela.


Sutra: Beg u Bačinu