U komšijskom dvorištu

PARIZ, u kome je svoje najplodnije kolekcionarske godine proveo Erih Šlomović živeo je punim plućima. Volarova galerija bila je stecište najznačajnijih umetnika. Oni su lojalni svom galeristi i kolekcionaru, a u njegovoj galeriji održavaju prave kružoke na kojima se „bistre“ pojave na aktuelnoj evropskoj umetničkoj sceni. Raspravljalo se o knjigama koje Volar izdaje. Umetničko ilustrovanje i opremanje knjiga donosili su bogate rezultate. Lafontena, Gogolja, Balzaka, Flobera, Verlena i Bodlera ilustrovali su Bonar, Roden, Pikaso, Šagal, Bernar... To je bilo vreme kad je Grad svetlosti prestonica svetske kulture. Tu se su sticali umetnici sa svih krajeva sveta koji veruju u sebe i žele planetarnu afirmaciju.

Erih Šlomović bio je u svom elementu. Većina Volarovih umetnika su postali i njegovi prijatelji. Kretao se u ambijentu o kom je maštao još kao učenik. I sam je bio poštovani ekspert, savetnik velikog Volara, kolekcionar. Snovi su za šest godina boravka u Parizu postali stvarnost...

Ali 1940. je godina kad je bilo sasvim izvesno da nacizam opasno širi svoje pogubne krake Evropom. Jevreji su bili na meti Trećeg rajha - to je Šlomović, ako ne prepoznao raciom, sasvim sigurno - osećao. Volar je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. i više nije imao njegovu nedvosmislenu podršku. Spakovao je svoju kolekciju u četiri sanduka i spremio se za povratak u Beograd. Ono što nije poneo sa sobom, ostavio je u svom sefu u banci Sosijete ženeral. Zakupio ga je do 1943, nadajući se naivno, poput mnogih Evropljana, da se avet fašizma neće povampiriti i zamračiti ceo kontinent, da će se nakon dramatičnih događaja - situacija ubrzo smiriti. U šta drugo je esteta, a time i etik mogao da veruje nego u civilizaciju i njene tekovine, u humanizam?

Iz Francuske je legalno izneo svoju kolekciju koja ni na ostavinskoj raspravi 1940. nije osporena. Uslov porodice je tada bio, po svedočenju Peđe Milosavljevića, slikara i našeg diplomate u Parizu - jedino da Šlomović uz svoje, ne koristi i Volarovo ime. U to vreme još je bilo živo sećanje na skandale vezane za prijateljstvo Verlena i Bodlera (pogotovo neugodno za onog u tom „tandemu“ koji je imao porodicu - ženu i decu).

Šlomović se po dolasku u Beograd prvo obratio Milanu Kašaninu, tada na čelu Muzeja kneza Pavla, zapravo Narodnog muzeja kome je knez dao svoje ime. Uprkos tvrdnjama da je zbirku hteo da pokloni Muzeju - pouzdanih dokaza za to nema. Izvesno je da je Šlomović hteo da priredi izložbu svoje kolekcije. A, da je Kašanin smatrao da tu ima suviše „sekundarnog materijala“ mada velikih imena - ipak, ne i za Muzej koji je tada kao „solidna firma“ kupovao remek-dela poput Majolove „Mediteranke“, Renoarove „Kupačice“...

Pored slika i skulptura Šlomović je doneo i bogatu zbirku retkih izdanja knjiga o umetnosti i album fotografija najvećih savremenih umetnika (s nekima se i sam slikao). S njim je došla i njegova privatna prepiska s nekolicinom velikih majstora.

Beograd ga je, međutim - odbio. Zato je otputovao u Ljubljanu. Na povratku se zadržao u Zagrebu, gde se dogovorio za održavanje izložbe koja je otvorena 24. novembra 1940. u Umjetničkom paviljonu koji je tada nosio ime kralja Petra.

U Zagrebu je Šlomović izložio 11 dela Pjera Bonara, po jedno delo Šagala, Korbizijea, tri rada Andre Derena, dve slike Pola Gogena, tri Majolove skulpture, po jednu sliku Matisa i Pikasa, dva dela Kamij Pisaroa, 11 dela Odilon Redon, 17 platna Ogista Renoara (!), dva akvarela vajara Rodena, dva ulja i dva gvaša Morisa Utrila...

Često se spekuliše sa brojem umetničkih dela koja su činila i čine Šlomovićevu zbirku. U pismu koje je u novembru 1940. uputio Bogdanu Popoviću, Šlomović tvrdi da je na tadašnjoj zagrebačkoj izložbi bilo pet stotina radova. Skoro pola veka kasnije, kada je kolekcija ponovo gostovala u glavnom gradu Hrvatske, prema objavljenom katalogu, izložena su bila 352 umetnička dela.

Sutra: Beg u Bačinu