KADA je davne 1971. godine film „Mlad i zdrav kao ruža“ prikazivan u Domu omladine, iste večeri je u obližnjem Domu sindikata pevao Rej Čarls. Pa ipak, reke ljudi koje su pohrlile na projekciju Jovanovićevog filma napravile su takav krkljanac na potezu između Doma omladine i kafana „Mornar“ i „Zora“, da je Dom omladine morao da plati kaznu jer nije obezbedio normalno funkcionisanje saobraćaja. Nije zabeleženo da je toliko publike ikada došlo na projekciju nekog filma.

Osim u „velikoj“ Puli, gde je Jovan Jovanović doživeo prve otvorene pretnje i napade, i u okviru te tzv. male Pule u Beogradu, Dragan Nikolić se u maestralnoj roli „ekstremno nepodobnog“ kriminalca Stiva tada predstavio tek malobrojnima - „Mlad i zdrav kao ruža“ te godine je „stigao“ da bude prikazan samo još u Ljubljani, Novom Sadu i Skoplju.

- To je film koji direktno pokazuje da Služba državne bezbednosti koristi kriminalce i ubice - e sad vi zamislite šta je bilo to reći 1971. godine - kaže Jovanović.


A šta je to bilo, makar „spolja“, znamo: posle tri i po decenije „u bunkeru“, „Mlad i zdrav...“ je 2006. postao najgledaniji film u istoriji Festa, a desetine hiljada gledalaca za nekoliko dana ponovo su pretile da izazovu kolaps, opet pred Domom omladine. I opet je, posle svega, proglašen „nepodobnim“ za „redovnu bioskopsku distribuciju“!

No, „sudbina“ ovog filma pruža najtačniji uvid u lik, delo i tretman njegovog autora - čoveka čiji su film „Izrazito ja“ Spilberg, Vorhol i Bogdanovič proglasili najboljim stranim ostvarenjem u svim žanrovima na festivalu u Njujorku 1969. , koga su kopirali (Skorseze u „Taksisti“)... Njegovi filmovi „predaju se“ na četrdesetak filmskih akademija u svetu, a sam već tri decenije predaje na onoj ljubljanskoj. Ugledni je teoretičar filma i predani hroničar stvarnosti čija žudnja za hvatanjem duha vremena ne jenjava. Istinoljubiv do fanatizma, ludo hrabar, beskompromisan, mnogi bi rekli i „svevideći“ ili „prorok“...

* Mnogo puta su vas teoretičari opisali kao možda jedinog našeg originalnog filmskog autora, čiji su filmovi proročki i aktuelni „za sva vremena“?

- Moje filmove, koji su u stvari miks američkog filma i evropske senzibilnosti, opisivali su kao „pank pet godina pre panka“, kao „Tarantina 20 godina pre Tarantina“, „dogmu pre dogme“... Bio sam mnogo ispred svog vremena u jednoj sredini filozofije palanke, u stvari filozofije retardirane elite koja može samo da imitira neke pomodne trendove, a nesposobna je da stvara vlastite kulturne vrednosti. Sve one „izme“ su preuzimali odnekud, sva ovdašnja kultura je imitacija nečeg.

Svi moji filmovi su proročki, kažu - a ja sam ih samo snimao onako kako se to radi u Americi, istražujući stvarnost. Istraživao sam, i uvideo da se „prava“ stvarnost umnogome razlikuje od ideološki nametnute slike stvarnosti. Dotle su reditelji „crnog talasa“ imali aprioristički levičarski pogled. Ideološki nametnutu sliku oni su potkrepljivali stvarnošću, ilustrujući filmovima svoje teze.

TAVORENJE U DEPOIMA * NEPOSTOJANJE kompetentnih, profesionalnih kritičara i teoretičara filma detektujete kao jedan od problema srpske kinematografije i kulturne scene?
- Problem ovdašnje filmske kritike je to što je krajnje needukovana, ne poznaje estetiku. Kao čovek koji je konstantno proučavao jugoslovensku i srpsku kinematografiju, poznajem estetiku, bavim se filmskom teorijom, autor sam knjiga „Uvod u filmsko mišljenje“ i „Uvod u filmsku dramaturgiju“...
Kao teoretičar filmu pristupam sa pozicija postmodernizma, a suština postmodernizma nije ništa drugo do - preispitivanje svih vrednosti. Nažalost, naša kultura i dalje tavori u „muzejskim depoima“ nekakvog tobože klasicizma i tobože modernizma.

* Šta ste to sve „prorekli“?

- Zabranjeni „Studentski grad“, koji sam snimio na trećoj godini studija, te 1965. direktno je prognozirao 1968. govoreći da mladi čovek nema šansu u socijalističkom društvu, što je tačno i danas. „Izrazito ja“ poručuje da urbana omladina ne veruje u titoističke ideale. „KOLT 15 GAP“, priča o marksističkom fanatiku čija je sudbina sažeta u rečima „kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina aktivno - pasivno“, pokazuje da je marksizam čista manipulacija i iracionalna ideologija, i da radnička klasa nema čemu da se nada u socijalizmu i postsocijalizmu.

Revolucija koja teče“, sniman na Kordunu 1972, za vreme maspoka, „prorokovao“ je da Srbi nemaju perspektive ni u Bosni ni u Hrvatskoj. Srbi govore o svojoj neizvesnosti i strahu od Hrvata, a srpska cenzura je na 18 godina zabranila taj film, jer ja „rušim bratstvo i jedinstvo“.

* Naglašavate da je srpska kinematografija, možda jedina na svetu, decenijama izbegavala da na filmu prikaže tragediju svog naroda - srpsku dramu?

- Beograd je najveći antisrpski grad, u kome je 1944. izvršen kulturocid srpske građanske klase, da bi došli titoisti, sa svojom nekulturom i mržnjom prema Srbijancima. Bilo je najstrože zabranjeno promovisati srpske vrednosti, kulturu, svest...

Gotovo niko u svetu (čak ni u Sloveniji!) nije čuo za Jasenovac! Pripremam film o Srebrenici (o kojoj postoje norveški i holandski film, ali ne i srpski!), a osećam obavezu da napravim i film o Kosovu. Kada sam 1972. godine otišao u „Dunav film“ i rekao direktoru da imam zanimljivu temu, on je povikao: „Kakvo Kosovo, nemoj da sad zovem Službu državne bezbednosti!“. Devedesete sam izjavio da će Kosovo biti izgubljeno, ako ne problematizujemo tu temu pred svetom kroz film i TV emisije. Zato mi se od ovog lamentiranja nad Kosovom danas diže utroba.

* Rađa li današnja težnja za političkom korektnošću podmukliju vrstu (auto)cenzure u odnosu na nekadašnju „podobnost“?

- Filmovi „crnog talasa“ (koji su - dok u „Vjesniku“ nije izašla priča o antidržavnim filmovima, odreda dobijali nagrade u Puli), bili su nekakva tzv. kritika društva, kroz snimanje marginalaca. Nijedan ne preispituje neke bitne probleme titoizma. Čitava tadašnja pseudointeligencija bila je pod presijom cenzure i autocenzure. Moralno-politička podobnost je podrazumevala da se ne otvaraju, ne problematizuju i ne tematizuju bilo koje teme ako to ne uradi CK i Tito. Imali ste dakle, masu tabua. To je ono što se danas zove politička korektnost - šta to znači? Kako intelektualac može da bude „podoban“ ili politički korektan, kada se zna da su to sve ideološke laži, a on je neko ko bi trebalo da iznese istine - koje su neprijatne i obično uznemiravaju. On sebe tako diskvalifikuje kao intelektualca.

KULTURA ANDERGRAUNDA * MLADEN Đorđević je autor sa kojim ste se „prepoznali“, a plod vašeg druženja je dokumentarac za čije je snimanje upravo dobio podršku na konkursu FCS?
- To je dobar redosled prepoznavanja i upoznavanja. Mladen me je pozvao i prikazao mi „Porno bandu“ u Kinoteci. Bio sam oduševljen tim filmom koji se potpuno razlikuje od jedne, po meni, krajnje konformističke, malograđanske i diletantske kinematografije kakva je srpska. Oduševio me je njegov način razmišljanja i krajnje urban pogled na stvari, u kinematografiji čiji je jedan od najvećih problema upravo to što nije urbana. U njegovom filmu sam prepoznao nešto od kulture Cresa, kulture andergraunda. To, čini mi se, kritičari ovde nisu pročitali na adekvatan i precizan način. Ovde nekakvi, manje-više mediokriteti, snimaju filmove koji gotovo nikog ne zanimaju - makar ne one tzv. „obične ljude“. U tom smislu Mladen je čudo.

* Podvlačite kako ne verujete u srpsku elitu, ali i te kakve verujete u srpski narod, a iznad svega u srpsku omladinu?

- Živimo u možda najtragičnijem vremenu srpske istorije. Devedesetih su napravljeni ratovi ne bi li došlo do dezintegracije srpskog naroda, a jedan od načina da uništite jedan narod jeste da mu uništite nacionalnu svest.

Teorija genetike i evoluciona psihologija nam govore da vrsta kojoj preti uništenje, ili pristaje da bude uništena ili napravi nov genetski program. Upravo to su Srbi uradili, što se vidi u sportu, koji je po teoriji evolucije zamena za rat.

Tragično je što Srbi ne znaju da imaju najpametniju omladinu - kada bi im se dale sve informacije, bili bi šampioni sveta. Da intelektualci znaju nešto, oni bi takav narod obasuli komplimentima a ne ovakvim mazohističkim samoporicanjem.

* Na kome je krivica za stvaranje negativne slike o srpskom narodu, kakva nas već dugo prati u svetu?

- Elita stvara nacionalni karakter, vrednosti, duh, a titoistička inteligencija dugo je radila u duhu samoporicanja srpskog naroda. Filmovi neprestano lansiraju retardirane tipove kao predstavnike Srba, nikog ko bi u civilizovanom svetlu predstavljao narod. U svim filmovima crnog talasa nemate nijednu lepu sliku Beograda, koji je u filmu „Izrazito ja“ snimljen kao neki američki grad. Suština je pokazati prave vrednosti. Mene zanima narod, ja svoj narod obožavam i nisam od intelektualaca koji smatraju da su iznad naroda, to je problem pseudoelite.

* Da li ste ikad poverovali nekom scenaristi osim Jovana Jovanovića (kao montažer i scenarista svih svojih filmova, poznatih po ubojitim i subverzivnim, vazda „neprijatnim“ replikama)?

- Ne, jer nisu postojali, a retki su i danas, filmski edukovani ljudi koji znaju šta je filmska naracija. U svojoj knjizi „Uvod u dramaturgiju filma“ bavim se razlikom u strukturi između literarne, dramske i filmske priče. Nedostatak scenarija je jedan od osnovnih problema našeg filma, dijalozi su posebno slabi, a tada ni glumac ne može razviti uverljiv lik. Scenaristi imaju pogrešnu predstavu da je film reprodukcija književnosti, a ne samostalna umetnost. Makluan je takve likove nazvao „Gutenbergovi kreteni“. U srpskom filmu su od početka, sa retkim izuzecima, baš takvi - ljudi koji poznaju literaturu i pozorište, ali ne i film i logiku filma.