Avanturista sa stilom

VRATA pariskih salona mladom zaljubljeniku u umetnost sa Balkana otvorilo je blisko prijateljstvo sa uticajnim Ambroazom Volarom. Da je potom Erih Šlomović samostalno krčio put do u svetskim razmerama impresivne zbirke od oko 500 dela, dokaz su i njegova misteriozna „Kolektanea“ (od nedavno u Beogradu, u privatnom vlasništvu), ali i mnogobrojne posvete na radovima najznačajnijih umetnika 20. veka. One su se nalazile kako na delima koja se čuvaju u Narodnom muzeju, tako i na onima iz pariske Sosijete ženeral banke (posle maratonskih, višedecenijskih suđenja podelili su ih Volarovim i Šlomovićevim naslednicima).

„O boravku Eriha Šlomovića u Parizu između 1935. i 1939. (neki navode i 1940. godinu) zna se mnogo i malo“, napisao je 1970. godine dopisnik zagrebačkog „Vjesnika“ iz Pariza. „Zna se da je ušao u visoko društvo tadašnjih francuskih slikara i pesnika - Matisa, Šagala, Koktoa, Elijara, Bonara, Majola i drugih, da je od njih, ili od svog pokrovitelja, čuvenog trgovca slikama Ambroaza Volara, dobio ili kupio veliku kolekciju slika. Ne zna se, međutim, pravo poreklo i priroda odnosa koji su postojali između malog jugoslovenskog kolekcionara i tadašnjih umetnika, niti su do kraja rasvetljeni odnosi između Šlomovića i Volara. Svedoci ćute. Mark Šagal je već star, živi izvan Pariza, ali nema ga ni na stupcima štampe, ni u javnosti. On bi mogao reći kako je Erih Šlomović došao do slika, jer je prijateljevao s njime.“

Šlomovićeva neobična ličnost i njegova pasioniranost bili su enigmatični mnogima, pa i Bernaru Dorivalu, nekadašnjem direktoru Muzeja grada Pariza:

„Mislim da smo se i upoznali, ali mi je kao čovek potpuno nepoznat,“ svedočio je svojevremeno Dorvil.“ Znam da je imao pristup najvećim umetnicima toga doba, što ja kao student nisam imao. Ipak, moguće su dve pretpostavke o tome kako je Šlomović došao do slika: prvo, da je bio avanturist koji je znao da uspešno sprovede svoje avanture, i drugo, da je bio mladić sa mnogo ukusa i mnogo sluha. Bliža mi je druga varijanta.“

Osim šarma, koji mu svi priznavali, prema Dorvilovom mišljenju, Šlomović je imao redak njuh, koji mu je omogućio da za kratko vreme okupi izuzetnu zbirku:

„U Parizu se pojavio kao meteor i za samo pet godina uspeo da uđe u prisni kontakt sa nekoliko najvećih francuskih slikara i pesnika, sakupivši kolekciju gravura, ilustrovanih bibliofilskih izdanja, crteža, akvarela i platna, pred kojima i najrazmaženiji ljubitelj slikarstva mora da skine šešir. Pored slika, koje je sakupio, u susretima sa najistaknutijim majstorima francuske literature i umetnosti toga doba, njegova je zasluga što je fotografijama, pismima i posvetama, koje je od njih dobio, sakupio kazivanje o jednom vremenu francuske umetnosti....“

Momo Kapor koji je dugo i temeljno izučavao Šlomovićev „slučaj“ smatra da je Šlomović, poznavajući poslovičnu sumnjičavost naše sredine, uz prikupljanje umetničkog blaga, pribavljao i originalne rukopise kao dokaze o vezama sa najznačajnijim umovima svoje epohe:

„Na crtežu fauna sa grančicom u ustima iz 1939. godine - bravuroznom profilu izvedenom jednom jedinom linijom bez prekida, Žan Kokto zapisuje: „Žan-Erihu“. Na drugom Koktoovom crtežu piše: „Za uspomenu na jedan surov svet, Erihu Šlomoviću, njegov prijatelj Žan Kokto.“ Matis mu poklanja „Mladu devojku“ crtanu mastilom, Raul Difi jednu temperu sa posvetom, a Šagal zapisuje ispod crteža: „Samo pošteno i slobodno srce ima svoju logiku i razum.“ Pol Elijar mu posvećuje poemu „Glavom kroz zid“, a najveći broj ostalih rukopisa potiče od Žorža Ruoa i direktno su upućeni Šlomoviću, ili kao odgovori na pitanja o životu i slikarstvu, koje je Šlomović postavljao u obliku anketnog listića...,“ zapisao je Kapor u „Dosijeu Šlomović“.

Sutra: Između Beograda i Zagreba