U elitnom Parizu

ZA strastvenog ljubitelja umetnosti Eriha Šlomovića, međuratni Beograd bio je skučen. Njegova potraga za lepim i uzvišenim vodila ga je širom Evrope. U mnogobrojnim zapisima o njegovom zagonetnom životu, maršrute kojima je prolazio se ne poklapaju, ali je svuda krajnji cilj isti - Pariz.

Mada je, po sećanjima njegovih beogradskih poznanika, nerazgovetno govorio, odavao utisak nervoznog mladića, delovao povučeno, pa i neodlučno, jasno je da je Šlomović imao jasnu viziju čime će se baviti i koji put treba da sledi. Nastupao je suvereno i autoritativno, kako je kasnije svedočio Nedeljko Gvozdenović, tražeći od umetnika da slikaju za njegov zamišljeni pregled moderne umetnosti. Bez oklevanja je ulazio u ateljee sa praznim platnom na kom je od slikara tražio da naslika „nešto“ (kao kod Gvozdenovića), ili sa pričom o svojim planovima za budućnost (kao kod Pavla Vasića)...

Upravo takav smeo nastup dovodi ga u Parizu i do Ambroaza Volara (1866-1939) poznatog trgovca umetnina i uglednog izdavača. Naime, ambiciozni i za umetnost zainteresovani Erih je još 1922. došao do Volarove knjige „Ogist Renoar“. U njoj je Volar objavio svoje razgovore sa uglednim slikarom. Još gimnazijalac, Šlomović iz Beograda piše autoru, iznoseći mu svoje mišljenje, „garnirano“ sa nekoliko kritičkih napomena.

Kada se krajem 1934. nastanio u skromnom hotelu na Monparnasu, ne gubeći vreme, posle samo nekoliko dana devetnaestogodišnji (!) Šlomović odlazi u ulicu Lafit da podseti Volara na svoje „beogradsko pismo“. Prosedi pedesetogodišnjak se setio prepiske i obradovao se poseti sugestivnog, talentovanog mladića iz Beograda. Pružio mu je ruku, i od tog časa uspostavili su trajno i prisno prijateljstvo koje će trajati do Volarove pogibije 1939. Bliskost s tada već legendarnim francuskim kolekcionarom otvorila je mladom Erihu Šlomoviću vrata najznačajnijih umetnika Evrope - graditelja moderne misli!

Već prilikom prvog odlaska kod Volara, Šlomović je upoznao njegovog bliskog prijatelja Matisa. Volarov „serkl“ postaje krug u kom će se kretati nekoliko godina. Posećivaće Bonara, Pikasa, Ruoa, povremeno i namćora Sezana. Sa Volarom će odlaziti u posete i kod slavnog književnika Andrea Žida. Elitni pariski umetnički i intelektualni kuloari bili su Šlomovićeva svakodnevica. O njegovom prijateljstvu sa Koktoom nedvosmisleno svedoči dvadesetak Koktoovih crteža, gvaševa i kolaža sa posvetama Erihu, nađenih u Šlomovićevom trezoru u banci Sosijete ženeral.

Sredovečni Volar je verovatno u ambicioznom momku sa Balkana prepoznao i svoju minulu mladost. Jer, da ni sam nije bio sličnog temperamenta ne bi izlagao Sezanova dela uprkos opštem građanskom otporu. Obojica su verovali u sebe i svoje stavove.

Volar je još kao student prava proučavao umetnost kojoj će potom posvetiti život. Trgovinom slika i umetničkih predmeta počeo je da se bavi 1893, a samo dve godine potom izlagao je Sezanova dela i priredio izložbu avangardnog slikarstva. Sakupljao je odabrana umetnička dela i postao ugledni poznavalac-kolekcionar. Naravno, i trgovac koji kupuje i (pre)prodaje.

Šlomović je u Volarovoj radnji provodio cele dane. Izučavao je zanat i zapisivao svoja zapažanja. Uz Volara se razvijao i njegov talenat, pa je i sam postao ekspert. Svom mentoru pomagao je u odabiru, procenama, kupovini i prodaji. Ali, i u pronalaženju umetničkih dela u samom Parizu i po Francuskoj.

U to vreme, već zamoreni Volar napustio je Pariz. Njegova galerija, međutim, ostala je jedan od bitnih centara umetničkog života. Kao galerista, Ambroaz Volar imao je nesumnjive zasluge za procvat francuske moderne umetnosti, ali je izuzetno značajnu ulogu u popularisanju umetnika i ideja u koje je verovao, odigrao i kao izdavač. Još dok nisu bili poznati, Sezan, Pikaso i Matis postali su „Volarovi umetnici“. On je u njih ulagao, podsticao ih, afirmisao!

Danas su basnoslovno skupa dela umetnika koji su prve izložbe imali u Volarovoj galeriji, jer ih nisu primali u ondašnje pariske salone. Prvu Pikasovu izložbu Volar je organizovao 1901, a Matisovu 1904.