I SEDAM decenija posle smrti Eriha Šlomovića, biografiju i umetničku zbirku koja mu je ime pronela po svetu - obavijaju tajne, protivrečnosti, ali i potreba da se stvori moderni mit. Život kolekcionara, oko čije ostavštine se i danas vode sudski sporovi (najnovije tužbe osporavaju zakonitost blaga pohranjenog u beogradskom Narodnom muzeju), bio je uzbudljiv poput avanturističkog filma i nedokučiv kao triler.

Misterija Šlomović započinje već njegovim rođenjem, tvrdio je Momo Kapor, kome je Šlomović bio inspiracija za dva dela - „Knjigu žalbi“ i „Dosije Šlomović“.

Prema jednoj verziji, Erih je rođen 1901. godine u Vinkovcima, ali u tamošnjim matičnim knjigama nije registrovan. U kartonu Centralne prijavnice bivše Uprave grada Beograda kao mesto i datum rođenja stoji Đakovo, 10. mart 1915“, beleži Kapor. „Ni ovaj podatak ne može da se proveri, jer je sinagoga u Đakovu izgorela za vreme rata. Stari Đakovčani se ne sećaju nijedne porodice u svom gradu sa tim prezimenom, dok Vinkovčani tvrde da je Erihov otac Bernard držao tekstilnu radnju u glavnoj ulici. Što se tiče spomenutog kartona iz Uprave grada, zanimljivo je da je Erih tamo zapisan kao student hemije, ali prema nekim podacima, hemičar je bio njegov brat Egon. Mada neki istraživači Šlomovićevog života tvrde da je studirao hemiju u Zagrebu, pouzdano se zna da se nikada njome nije bavio“, objašnjava Kapor.

Nesporni podatak njegove biografije je da se rodio u porodici bogatog jevrejskog trgovca Bernarda Šlomovića. Njegova majka Roza poticala je iz familije Helcler, iz Subotice.

Krajem osamdesetih godina, kada je „zagonetnu Šlomovićevu ličnost“ u centar interesovanja vratio film Veljka Bulajića „Donator“, u štampi se oglasio pismom njegov drug iz Prve muške beogradske gimnazije Pavle Doknić, tvrdeći da pouzdano zna kako je kolekcionar rođen 1915. godine:

Erih Šlomović je bio mršav, vitak mladić, primetno nervozan, sa buljavim, ali ne ružnim očima. U govoru je malo zamuckivao i glas mu je bio prilično promukao i nedovoljno jasan, tako da je često bilo teško razumeti ga. Ova osobina mu je svakako smetala u školi, jer je dobijao slabije ocene nego što je to po znanju zasluživao.“

PORTRET U TEMPERI „JULA 1933. godine došao je kod mene jedan vrlo mlad čovek koga nisam poznavao“, zapisao je Kapor i svedočenje profesora Pavla Vasića. „Rekao je da je tek maturirao i da ima nameru da sastavi antologiju naše savremene umetnosti i zato obilazi slikare i traži po jedno delo. Meni to tada nije bilo neverovatno, jer je tih godina bilo niz poduhvata ove vrste. Taj mladi čovek predstavio se kao Erih Šlomović. Dok je sedeo kod mene, napravio sam jedan njegov portret u temperi. Imao sam utisak da je to bila njegova prva poseta jednom ateljeu. Uputio sam ga nekim prijateljima, slikarima. Šlomović je zatim nestao i nikada ga više nisam video. Kasnije sam čuo da je doneo u Beograd izuzetno vrednu i bogatu kolekciju dela francuskih majstora...“

Iz Doknićevih sećanja saznajemo i da se u školi više družio sa Srbima, nego sa je Jevrejima, da je bio povučen, da je dva puta ponavljao (šesti i sedmi) razred:

Naročito je slabo stajao sa matematikom i to je bio razlog što me je zamolio da dođem do njega kući (Šlomovićevi su tada stanovalu u Ulici Strahinjića Bana) da zajedno vežbamo matematičke zadatke. Odlazio sam kod njega desetak puta.“

U jednoj od pauza, prema tvrdnji Pavla Doknića, njegov školski drug pokazao mu je veliku svesku, na čijoj prvoj stranici je kaligrafskim slovima bilo zapisano „Zbornik u čast Eriha Šlomovića“.

Iznenadio sam se kada sam video posvete Bogdana Popovića, autora čuvene Antologije srpske poezije, pa njegovog brata Pavla Popovića, obojica čuveni predratni profesori univerziteta i poznati estetičari. Zatim je tu bila i posveta čuvenog istoričara Vladimira Ćorovića. Bilo je i nekih drugih imena ispod posveta, ali ih nisam zapamtio,“ zapisao je Šlomovićev drug iz Prve muške.

Sklapajući različita dokumenta kao kockice mozaika koji predstavlja portret jednog od najintrigantnijih ljubitelja umetnosti u prošlom veku, Momo Kapor, u svom „Dosijeu Šlomović“ koristio je i odlomke iz mnogobrojnih feljtona objavljenih u štampi. U jednom od njih se navodi da je Šlomović od rane mladosti počeo da se interesuje za umetnost:

Posle završenih studija Erih je otišao u inostranstvo i izučavao istoriju umetnosti na univerzitetima u Londonu i Parizu. Sa solidnom opštom kulturom i velikim poznavanjem slikarske umetnosti, Erih Šlomović je obilazio čuvene muzeje i galerije u Londonu, Parizu, Cirihu, Lozani, Minhenu i drugim evropskim umetničkim metropolama.“


SIVO ODELO

PREMA svedočenju akademika Nedeljka Gvozdenovića, koje je Momo Kapor objavio u knjizi „Dosije Šlomović“ mladi kolekcionar se u proleće 1933. godine pojavio u njegovom ateljeu:

Iznenadio sam se da ima samo osamnaest godina. Delovao je mnogo starije, valjda zbog sivog odela i načina na koji se ponašao; autoritativno, pomalo nervozno... Rekao mi je da ga je kod mene poslao jedan karikaturista, i doneo mi je prazno slikarsko platno, veličine, otprilike, pedeset sa pedeset santimetara. Tražio je da mu na njemu naslikam nešto za njegovu buduću zbirku, pominjući imena slikara koji su to već uradili... Govorio je polutiho, trljajući neprestano ruke, a zatim je iz torbe izvadio veliku, u kožu uvezanu knjigu, i zamolio me da u njoj zapišem neku svoju misao i nacrtam nešto. Objasnio mi je da je knjigu nazvao Kolektanea... Ne sećam se šta sam zapisao u tu spomen-knjigu, ali naslikao sam ono malo platno. Nikada se nije pojavio da ga uzme.“

Sutra: Poznanstvo sa Volarom