MALO je pesnika u srpskoj poeziji koji su o slobodi i ljubavi, mladosti i zemlji Srbiji pevali, kako je pisao i pevao Oskar Davičo. Ovo je svojevremeno zapisao kritičar Muharem Pervić, dok je za pesnika Borislava Radovića, Davičo „napisao neke od najistinitijih, najpotresnijih i velelepnih pesama o Srbiji, o ljubavi, o tamnovanju, ratovanju“.

Uz stihove „Hane“ i „Srbije“, u četvrtak u 11 časova, na zgradi u Hadži Prodanovoj 4, u kojoj je Oskar Davičo živeo od 1977. do smrti, biće postavljena spomen-ploča. Ovo 21. obeležje u kulturnom poduhvatu „Vratimo dug piscima“, koji zajednički realizuju Ministarstvo kulture i „Večernje novosti“, otkriće ministar Predrag Marković i zamenik predsednika opštine Vračar Mirjana Đorđević. O bogatom Davičovom književnom opusu govoriće pesnik i prijatelj Goran Babić, dok će njegove stihove kazivati glumac Radovan Miljanić.

Pisac koji je, kako je to primetio Milosav Buca Mirković, „za kap nepoznatog, davao sve poznato“, srpsku kulturu zadužio je zbirkama i poemama „Višnja za zidom“, „Čovekov čovek“, „Flora“, „Kairos“, „Zrenjanin“... ali i romanima „Pesma“, „Ćutanje“, „Gladi“, „Tajne“, „Bekstva“, „Gospodar zaborava“... Napisao je i objavio više od pedeset knjiga najrazličitijih žanrova.

NESPORNO- AKO je, u Davičovom slučaju bilo šta nesporno, nesporna je činjenica da smo u njemu imali i da i dalje imamo jezički neverovatno inventivnog, zaumno zaošijanog pesnika bez čijih pesama nije moguće zamisliti nijednu antologiju moderne srpske poezije - smatra Mihajlo Pantić. - O svemu ostalom izjasniće se oni koji dolaze. Ukoliko bude takvih, oni će Daviča izvući iz bunara zaborava ili ga tamo zauvek ostaviti. Ako „zauvek“ u književnosti uopšte postoji.

- Oskar Davičo je svakako jedan od najplodnijih i najkontroverznijih srpskih pisaca prošlog veka - kaže za „Novosti“ književni kritičar Mihajlo Pantić. - Njegova književna sudbina u mnogo čemu je paradigmatična za pisce koji su svoje opuse oblikovali u vremenu nadolaženja a potom i dominacije komunističke ideologije, i još će mnogo vode proteći Dunavom dok se ta prateća priča o njihovom služenju ili protivljenju nametnutom revolucionarnom poretku sasvim ne istanji i pred novim čitaocima, ako takvih bude, ne ostane samo delo. Ukoliko se tada ispostavi da je snaga imaginativnog i ekspresivnog dara uspela da nadvlada ideološke nanose u fikcionalnom tekstu, delo tih pisaca imaće izgleda da preživi.

Prema Pantićevim rečima, danas znamo da su srpsku književnost druge polovine tog nesrećnog, ideologijom zatrovanog stoleća u velikoj meri oblikovali, ali ne i presudno obeležili pisci nesporne stvaralačke energije, poput Oskara Daviča, Aleksandra Vuča, Mihaila Lalića, Eriha Koša. Njihove knjige, nažalost, smatra naš sagovornik, sada malo ko čita čak i u akademskim krugovima. Oni su, zasluženo ili nezasluženo, iščezli iz kruga interesovanja aktuelne čitalačke publike i kritike, okrenute ili nespornim klasicima, što je ređi slučaj, ili medijski snažno podržanim ostvarenjima tekuće produkcije.

- Za života Davičo je bio podjednako slavljen i osporavan. Jedini je pisac koji je tri puta dobio Ninovu nagradu za romane za koje se danas u bibliotekama niko ne otima, i, sav od polemičkog, przničavog nerva, nikom nije opraštao, kao što ni njemu nisu opraštali - objašnjava Pantić.

-Njegov opus je složena, raznostrana, jedva saglediva fiktivna građevina puna „radnih naslova beskraja“, u kojoj se neprestano oglašavao duh čoveka zaglavljenog u bezizlazu modernog, ideologijom okovanog doba čiji se refleksi i posledice osećaju i do dana današnjeg.