ŽIVEO je punim plućima, beskompromisno i žestoko, kao malo koji srpski pisac. I prešao put od nadrealiste i zagovornika avangarde do nepokolebljivog komuniste i u vremenu kada se od te ideologije bežalo kao od kuge. Njegovu "Srbiju" i "Hanu" naizust su govorile generacije, a ostavio je moćan trag i u prozi. Prgav i svadljiv, kakav je bio, znao je da nervira i provocira. Pesnik sa levim gardom, kako su ga kasnije nazivali, ulazio je i u nepotrebne polemike i rasprave, deleći udarce bez pardona, ali ih i muški primajući. Tom Oskaru Daviču sutra će biti otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo u Hadži Prodanovoj 4.

Biće to 21. obeležje u okviru kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima" koji vode Ministarstvo kulture i beogradske opštine.

U razgovoru sa Oskarovom trećom suprugom Brankom saznajemo da je njegov život na neobičan način bio u znaku broja 9: rođen je 18. 1. 1909, a umro 30. 9. 1989. Sin jedinac Kolja (iz prvog braka) rodio se 19. decembra 1939, a preminuo 18. 1. 1969. Potekao je iz poznate jevrejske porodice iz Šapca. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, u Beogradu gimnaziju, a u Parizu studirao.

Po povratku iz Francuske ušao je u Partiju, i u Bihaću, gde je radio kao gimnazijski profesor, osnovao relativno masovnu partijsku organizaciju. Zbog provale u partijskoj organizaciji 1932. godine, izveden je na sud i dobio pet godina robije u Mitrovici i Lepoglavi. Bio je prebijan obramicama za nošenje kazana i pendrecima, mokrio je krv, ali nije hteo da radi.

ČARLSTON U PARIZU VEĆ kao srednjoškolac ispoljio je toliko karakteristični temperament. Na nastavi veronauke zapitao je katihetu: - Gospodine profesore, iz zoologije smo učili da je čovek postao od majmuna. A vi kažete da je Bog stvorio čoveka. Interesuje me da li je obličje božije više na šimpanzu ili... Dobio je šamar, izbačen je iz škole, pa je gimnaziju završio privatno. Na studijama u Parizu, gde je otišao 1927, proveo je samo dve godine i izdržavao se radeći kao šegrt kod jednog šustera, nosač, sparing-partner u bokserskoj privatnoj školi, ali i kao učitelj plesa (čarlston, fokstrot, engleski valcer...).

Rat ga je zatekao u Splitu, gde su ga Italijani uhapsili i odveli u logor, odakle je bežao dva puta (i uvek dobijao batine), a treći put uspeo i otišao u partizane. Tamo je, međutim, zbog ranijih ideoloških rasprava, dočekan sa sumnjom, kao "krležijanac", "pečatovac" i "trockista". Posle rata bio je novinar u "Borbi" i "Glasu", da bi se od 1948. u potpunosti posvetio književnosti.

Sa trećom životnom saputnicom Brankom sreo se sasvim slučajno, upoznao ih je njen muž, dok je on još bio u braku sa Milicom Nikolić, prevodiocem.

- U to vreme radila sam kao stjuardesa na aerodromu u Puli, često sam ga prepoznavala kao poznatog pisca na njegovom putu ka Rovinju, ali gotovo da nisam pročitala nijednu njegovu knjigu - kaže, za "Novosti", Branka. - Moj suprug ga je doveo kući na kafu, a onda je u jednom trenutku morao da ode na posao. Nastavili smo razgovor o literaturi i snovima, a Oskar je u jednom trenutku, na moje ogromno zaprepašćenje, kleknuo pored mene i poljubio me. I kao da me je začarao. Probudila sam se zaljubljena i sutradan rekla sebi da ću umreti ako se ne udam za njega... Kada nam se rodila ćerka Jana bio je presrećan.

Celog života Davičo je radio neverovatnim tempom. Ustajao je oko dva sata ujutru i radio do osam, na brzinu doručkovao i vraćao se za pisaći sto. Sa pisanjem je nastavljao po podne, i tako svakoga dana, i nedeljom i praznikom, priča Branka, i dodaje da je rukopise nosio čak i u lov, pa i dok je bio u bolnici. Iza njega ostala je puna soba nepročitanih rukopisa, na hiljade stranica, za koje do sada niko nije bio zainteresovan da ih pogleda i sredi.

- Iako je bio poznat po nezgodnom temperamentu, mogu slobodno da kažem da nije bilo čoveka kome nije pomogao. U našem domu, uz njegovog najvećeg prijatelja Radomira Konstantinovića, okupljali su se tada mladi pisci, tražeći njegov savet. Dolazili su nam, i to nenajavljeno, i đaci iz obližnje gimnazije. Molili su da im Oskar pomogne u izradi domaćih zadataka, što je sa posebnim zadovoljstvom i činio. A kada bi se posle nekoliko dana neko od njih vraćao snuždene glave, imao bi običaj da kaže: "Šta je, opet sam dobio jedinicu!"


BOL NIJE UBEDLJIV

NA pitanje kako je izdržao sve muke tokom petogodišnje robije i, za razliku od nekih drugih, nikoga nije izdao, rekao je:

- Muke su strašne, ali su strašnije mržnje. Ima trenutaka kada se instinkt samoodržanja promeni i kada lično postaje opšte, a opšti interes postaje lični. U tom trenutku bol nije ubedljiv. Prisutan je, vičeš, psuješ, urlaš, ujedao bi, ali to nije razlog da te slome. Postoji logika gneva u tim trenucima i logika samoodržanja, koja se prebacila na drugi kolosek.