ATINA

SPECIJALNO ZA „NOVOSTI“


Najnovije otkriće u arhivu Ministarstva spoljnih poslova Grčke ponovo je aktuelizovalo temu kulturnog vandalizma i vratilo u žižu javnosti „elginizam“, koji već dva veka predstavlja otvoren problem na relaciji Atina - London.

Otkrivena su pisma koja svedoče o korespondenciji grčkog kralja Ota Bavarskog sa čelnicima Britanskog muzeja u Londonu i tadašnjim britanskim Ministarstvom kulture.

Tek što je dogovorom velikih sila zaseo na presto, kralj Oto je u periodu od 1835. do 1842. više puta pokušao da ispravi istorijsku nepravdu i vrati neprocenjiv antički mermer sa Akropolja, koji je već tada bio pohranjen u Britanskom muzeju.

Tomas Brus, poznatiji kao lord Elgin, britanski ambasador u Istanbulu, diplomatskim smicalicama uspeva da pribavi dozvolu Porte za svoju „civilizacijsku misiju“ navodnog „spasavanja akropoljskog blaga“.

ELGINIZAM Po neslavnom činu lorda Elgina, uspostavljen je termin koji se upotrebljava da označi čin kulturnog vandalizma kada se iz siromašnijih zemalja otuđuje kulturno nasleđe u korist bogatih pojedinaca ili institucija.

U periodu 1801 - 1805. grupa unajmljenih kamenorezaca, za račun lorda Elgina, varvarski odseca dobar deo Fidijinih frizova, metopa i skulptura sa Partenona, amaterski ih pakuje u obične drvene sanduke, transportuje do luke Pirej, odakle brodovima odlaze ka engleskim lukama.

Mada nema istorijske potvrde da je bilo ko iz Porte potpisao ferman kojim se to odobrava, niti kupoprodajnog ugovora, Elgin je diplomatskom kombinatorikom i bogatim poklonima prisvojio oko 80 metara friza, 19 skulptura i delova karijatida sa hrama boginje Atine.

Obeležen kao „antički varvarin“ lord Elgin biva utamničen u Francuskoj, a po povratku na Ostrvo čitavu deceniju se pogađa sa vladom, čiji je ambasador bio, iskamčivši na kraju bednih 35.000 funti za blago neprocenjive vrednosti. Samo finale navodne „civilizacijske misije“, srozano na manir pijačnog pogađanja, najbolje karakteriše istinske Elginove motive.

Tako, od kralja Otona do danas, traju nastojanja Grčke da vrati Fidijine reljefe na mesto nastanka.

Višedecenijska izvrdavanja Londona kako „Atina nema adekvatan muzejski prostor“ za tako dragocenu zbirku, obesmišljena su otvaranjem Novog akropoljskog muzeja 2009. godine.

Najnovija „londonska bomba“ glasi - „Fidijino delo pripada celom svetu, pa nema značaja gde se nalazi!“

Prvom delu teze nema šta da se prigovori. Drugi je, čak i ako se zanemari beskrupulozna krađa, u suprotnosti sa deklaracijama Evropskog parlamenta i Generalne skupštine UN o povratku i restituciji kulturne baštine u zemlje nastanka.

Englezi se, tipično za njih, i dalje prave Englezi.

Grci strpljivo čekaju da im se vrati blago, za koje je čuvena Melina Merkuri, pred smrt rekla „ono čini našu suštinu, naš ponos, temelj našeg helenizma - kada se vrati u Grčku, ja ću se ponovo roditi“.


PRAZNE POVRŠINE

U centralnoj galeriji Akropoljskog muzeja, površine 3.200 kvadratnih metara, visokoj 7,5 m, dominira rekonstruisan Fidijin friz, metope i skulpture sa Partenona. Originalni friz, koji prikazuje svečanu povorku velike Panatineje, najveće svetkovine u čast zaštitnice grada, boginje Atine, bio je sačinjen od 115 blokova, dug 160 metara i visok nešto više od jednog metra.

Fidija je sa učenicima isklesao 378 ljudskih figura, više od 200 životinja, uglavnom konja u pokretu i upregnutih u kočije. Pored takoreći kompletne žrtvene ceremonije, ritualnih darivanja poklona boginji Atini, sa leve i desne strane prikazano je i 12 bogova sa Olimpa.

Uočljiva je razlika između belih gipsanih površina, koje nedostaju, i tamnijih nijansi originalnog mermera autentičnih blokova sa Partenona. Od sačuvanih blokova 50 metara je u muzeju, oko 80 metara u Londonu, jedan blok se nalazi u Luvru, a neki fragmenti su bili u muzejima u Palermu, Vatikanu, Beču i Minhenu, ali su vraćeni Grčkoj.

Zanimljivo je da ima fragmenata gde je telo konja u Atini, a glava u Londonu, ili su gornji delovi skulptura tu gde pripadaju, a donji tamo gde nikako ne bi trebalo da budu.