U GODINI jubileja, sto godina od rođenja slavnog američkog pisca Tenesija Vilijamsa, na sceni Narodnog pozorišta uskoro će premijerno biti izvedena drama koja ga je učinila poznatim i van granica velike zemlje - „Staklena menažerija“. Predstavu režira Radoslav Milenković, koga smo nedavno videli i na glumačkom zadatku: u ulozi Vučka, u novom komadu Dušana Kovačevića „Kumovi“.

Ovaj svestrani umetnik (inače, stalni reditelj Srpskog narodnog pozorišta) jedno vreme bavio se i pedagoškim radom, često je angažovan na filmu i TV, a sada sprema i novu zbirku poezije simboličnog naslova „Naplavina“....

* Iza vas je bogat i raznovrsan rediteljski opus, ipak, u njemu gotovo da nema američke dramaturgije?

- To je sticaj okolnosti. Nije je dugo bilo na pozorišnim repertoarima - kaže Milenković. - Iako, naravno, ima sjajnih komada koji su san svakog reditelja.

* Proteklih godina postavili ste na scenu mnoge svetske i naše klasike, ali su jedno vreme vašu pažnju posebno okupirali savremeni ruski pisci?

- Iza nas je dvadesetak godina tranzicione bede, koja i dalje traje. Ruski komadi su se upravo tom temom bavili. Angažovani, otvarali su pitanja ljudske sudbine u datim društvenim okolnostima. Na drugoj strani, problemi američke porodice srednjeg zapada nisu bili dovoljno i doslovno prepoznatljivi u socijalnom uzorku našeg vremena. Čekali su da dođu na red kao klasika, ne kao aktuelna priča. Inače, jubilej nije povod da sada radim Vilijamsa. Prvo sam poželeo Čehova, pa Molijera, onda sam u razgovoru sa upravom Narodnog pozorišta došao do 20. veka i ovog pisca... Jubilej, dakle, nije povod, ali je uvek dobra prilika da se vratimo nečemu što je važno. A Vilijams je važan pisac.

ULOGE I REŽIJE - Vučko je moja jedina pozorišna uloga. Žao mi je što je s repertoara Zvezdara teatra rano skinuta predstava „Malaksija“ Miloša Radovića. Sa setnošću, tamnom gorčinom i socijalnom pričom - nismo bili dovoljno omiljeni kod publike. „Kumove“ igramo šest puta mesečno i sve je puno. Kada je o režiji reč, tri moje predstave su na repertoaru: „Misis Tolstoj“ u Narodnom, „Ujež“ u SNP i „Sestre Karamazove“ u Somboru.

* Koji su pozorišni, a koji lični razlozi da se baš njim sada bavite?

- „Staklena menažerija“ dodatno je vredna, ovde i sada, jer izoštrava potrebu da se razmotri ugrožena ljudskost i naše pravo da budemo slabi, nemoćni. Način na koji opstaju Vilijamsovi likovi su iluzije. Mi smo u tom smislu dobar uzorak za nešto što je samozavaravanje, kao model preživljavanja. Živimo mnogo teže nego što smo toga svesni, zahvaljujući upravo iluzijama i samozavaravanju. Moj lični razlog je taj poseban, molski ton u komadu. U savremenim delima mnogo je „durskih“ tema i tonova, žestokih i brutalnih u svojoj iskrenosti. A „Staklena menažerija“ je vrlo sentimentalan komad. Što sam stariji, sve više imam razumevanja za sentimentalnost. U mladosti te ona nervira, čak joj se rugamo. S vremenom počinješ da je voliš, shvataš da nije loša. Naprotiv: svet bi bio mnogo miroljubivije mesto da je više ima. S druge strane, u ovom komadu sentimentalnost ne ukida žestinu, tragičnost i dramatičnost svega čemu su likovi izloženi. Imam i dodatni razlog da ovo radim. Ceo komad je sećanje, a preplitanje vremena uvek je uzbudljivo. U filmu je to lako postići, postoji rez. U pozorištu je izazov da se rediteljski i dramaturški suoče vremena i da kroz to dobijemo nova značenja, i misaona i čulna.

* Kažete da u naše doba ne smemo da budemo slabi i nemoćni?

- Da, nemaš pravo da budeš ćopav i hendikepiran, da si slabiji. Postali smo društvo potpune brutalnosti. Važnije je da Cigane ne zoveš „Cigani“, nego da im ljudski pomogneš, nađeš posao i omogućiš pristojan život. S druge strane, oko šest i po miliona ljudi u ovoj zemlji živi kao - Cigani. Jer, taj izraz znači izvan ljudskog dostojanstva. Tako licemerje postaje prihvatljivo, zamenjuje se modelom „političke korektnosti“ ili simuliranim akcijama koje dobit i korist donose samo onima koji se njima bave. Kad govorimo o sentimentalnosti, osećanja ne bi smela da budu smetnja životu, kako to danas izgleda. Ona život čine smislenijim. U „Tri sestre“ Maša kaže: „Mi znamo mnogo suvišnih stvari...“ Višak znanja i osećanja danas vam dođe kao šesti prst! Postaju smetnja, umesto da vas učine kopletnijim bićem. Zato moraš da kriješ svoj „šesti prst“, da ne bi bio izložen sramoti. Na reči stid, kajanje, milosrđe, sažaljenje - pozivamo se samo ako su materijalno upotrebljive i mogu doneti pristup fondovima.

FILMOVI I SERIJA - Tri filma u kojima igram trenutno su u fazi postprodukcije: „Led“ Jelene Bajić, „Istok - Zapad“ (ukrajinsko-nemačka koprodukcija) i „Smrt čoveka na Balkanu“ Miće Momčilovića. Posle prvog dela serije koja se zvala „Sva ta ravnica“, pred nama je drugi deo pod nazivom „Jagodići“. Ima svega i to je dobro, jer život brže prođe...

* Imali ste nedavno zanimljivu ulogu u Kovačevićevim „Kumovima“?

- Ja sam i glumac, pa me je veoma radovao ovaj zadatak. Zbog sjajne glumačke ekipe, kao i činjenice da je Duško najznačajniji živi dramski pisac srpskog jezika. Igram „nešto“ što je čovek. Dogovorili smo se da ne pravimo od njega psa, jer on je čovek koji je kao beba bačen u azil za životinje i s njima je odrastao. Razume i ume da koristi nemušti jezik. U igri je važno da se to usvoji i osvoji kao svojstvo, a opet i kao metafora koja se može odnositi na svakog od nas.

* Bavili ste se pedagogijom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao i na Univerzitetu u Kapošvaru?

- U Mađarskoj sam bio saradnik. Kad više nisam imao dovoljno vremena prestao sam, jer nije fer prema studentima. U pedagogiji sam sebi dao pauzu: njom se najmanje, a najradije bavim. Sa novosadske Akademije sam otišao posle tri - četiri godine, nisam bio zadovoljan načinom na koji se izvodi nastava. Neću da učestvujem u onome što je simulacija učenja. Umesto da se ponašaju kao bebi-siteri koji navraćaju na časove, predavači bi trebalo da imaju veću odgovornost i posvećenost nego kad igraju ili režiraju...

* Uskoro će se pojaviti vaša nova zbirka poezije?

- Spremam knjigu koja se zove „Naplavina“. Pošto sam biološki u fazi kad su neke stihije već prošle i voda se povukla, došlo je vreme da pregledam šta je posle bujica ostalo...


MATIČNO POZORIŠTE

- U Srpskom narodnom pozorištu sam kućni reditelj. Nisam ništa režirao u ovoj, jubilarnoj sezoni. Upravnik me je obavestio da nema para... Inače, tri predstave su premijerno planirane u ovoj godini: Crnjanski, Agata Kristi i Eden fon Horvat. Moja stara predstava, „Ujež“, puni salu. Fantastično ide kod publike, nedavno smo s Nušićevim komadom gostovali i u Beču.