U OKVIRU pratećeg programa jubilarnog Festa predstavljena je knjiga „Teror i radost“, prva celovita monografija o životu i delu reditelja Dušana Makavejeva, čiji je autor australijski antropolog Lorejn Mortimer. Ovoj svojevrsnoj studiji o osam filmova koji su Makavejevu obezbedili mesto u društvu filmskih velikana, posebnu zanimljivost daje to što su njegova dela sagledana kroz ideološku i političku paradigmu, koja govori o disidenstvu šezdesetih godina 20. veka.

U razgovoru za „Novosti“, jedan od naših najznačajnijih filmskih autora govori o filmu koji je čudo i čarolija življa od života, našoj tradiciji i svakidašnjici...

* Da li postoji film zbog kojeg ste vi postali reditelj?

- Mora da postoji, ali teško je da pravim takav spisak. Ako bih pokušao, morao bih da pomenem ruski film „Pastir Kostja“, koji je fenomenalan i smešan. Ili, „Robina Huda“, u kome glavnog junaka igra Erol Flin. Pomenuo bih razne filmove iz raznih zemalja, ali ono što je najvažnije, ako već otvaramo ovu temu jeste da je film čudo i čarolija - kad uđeš u film, onda si već na „drugom svetu“, i onda konstantno živiš u ta oba sveta.

“TEROR I RADOST“ O KNjIZI „Teror i radost“ Lorejn Mortimer, koja je u subotu predstavljena u Sava centru, govorili su profesor FDU dr Milena Dragićević Šešić, i novinar Dragan Jovićević. Knjiga je objavljena u izdanju kuće „Klio“, kao 20. naslov u ediciji „Kultura, umetnost, mediji“, u prevodu Irene i Ivana Šentevskog.

* Kada je vama ta čarolija najjača - kad počinjete snimanje, u montaži, na premijeri...?

- Čarolija stalno traje, sve vreme. Često misliš jedno, onda se setiš nečeg drugog, pa poludiš, dopisuješ scenario, da bude bolji, kraći, brži... Na filmu se stalno lome prostor i vreme, i filmadžija mora da živi u svim mogućim prostorima, ali i u prostorima svojih saradnika - treba da shvati i da je nekome bolesno dete, i da ga pusti ranije. Rad na filmu ume da bude i mučan, ali onda moraš da ga preokreneš u čaroliju. Ako bih bio krajnje precizan, film je, u stvari, kao vojna operacija - mora da bude potpuno sinhronizovana, isto kao i operacija u hirurškoj sali - nož mora da bude dodat hirurgu u pravom trenutku, ako izreže milimetar levo ili desno, može da ubije čoveka. Tako i reditelj može da uništi film.

* Šta je ono ipak najuzbudljivije u filmu, i zašto pravite film?

- Pa to je život, a filmski život je življi od života. Tu se, u stvari, radi o pedeset života okupljenih na jednom mestu, koji proizvode jednu izmišljotinu koja treba da bude ubedljiva, da rasplače ljude, da ih pokrene, nasmeje, iznervira, inspiriše. Mi izmišljamo jedan svet, ali to radimo krajnje profesionalno - jedan vuče kabl, drugi kameru, treći glumi, četvrti pritiska dugmad, peti šminka.... Zato sam uvek radio sa izvanrednim snimateljima, kompozitorima, glumcima, tako da mogu da se pohvalim prijateljstvom sa ne znam kim, ili, da mi je u duši ostalo nešto od svih tih divnih ljudi, kojih je za deset godina bilo nekoliko stotina. Oni su moje bogatstvo.

* Često pominjete i Koču Popovića, njegovo veliko obrazovanje, to doba komunizma. Da li danas imamo političare takvog senzibiliteta?

- Koča Popović je bio veliki nadrealistički pesnik, a današnje političare ne poznajem. Oni su toliko zauzeti svim i svačim, često čak ne znaš ni čega su ministri. Drugo, oni su u nevolji, i u međusobnim nevoljama. Jedni drugima prave probleme, ne umeju da budu zajedno, igraju se „ko u klin, ko u ploču“, sa narodom koji čeka da oni nešto ozbiljno urade. Lako vidiš da su njima mnogo važniji i lični interesi, i neka njihova „nadpišavanja“, tako da nemam bog zna kakvo mišljenje o njima. To je kao kad gledaš neke čudne TV emisije, komedije za pogađanje, jer ne znaš o čemu se radi - da li oni plaču ili se smeju, da li podmeću nogu jedan drugome ili se međusobno pomažu, ko kome drži nož iza leđa. To je fantastično pozorište, ali mnogo je klasično, što znači i dosadno, kao kad odeš u grčki amfiteatar, a oni igraju pet sati.

* Jedan ste od retkih ljudi u našem javnom životu koji uopšte govore o marksizmu i marksistima. Zašto se čini da danas više ne postoji ta leva, humana ideja sveta?

- Ona negde lebdi tu, ali se verovatno krije. Leva ideja ne može da ne postoji, ona samo nije u upotrebi. U upotrebi je gramzivost. Još uvek se, globalno, krade velika lova, i zato je narod sve siromašniji. To je ta sezona lopova, ili veštih ljudi, od kojih će neki, verovatno, napraviti i neka čuda, a to troši pare. Ali ne možemo nekome da kažemo hrani ljude, nemoj da praviš most, jer preko reke mora da se prelazi. Ipak, neko bi morao da shvati kako se hrani narod i kako se brine o narodu. A naša tradicija je takva da se ovde nikada nije marilo za život, nego za smrt - to je ono, Tanasko Rajić i takva ekipa, i oni koji su guslali pesme o njima. Naša sudbina opet je na onom najelementarnijem nivou, u kome je bitka za preživljavanje nešto što je više snalaženje, nego što je stvarno rad. Osnovno je zaposliti narod, a to nije moje tema. Ja spadam u oblast zabave.


RADNE BRIGADE

* ŠTA biste vi danas, recimo, uradili u Srbiji?

- Suviše sam mator da organizujem neke radne brigade ili ne znam šta, a to je u nekim zemljama uvek postojalo - kad je neka gužva, okupljaju se ljudi da rade. Filmadžije na narod uvek misle posredno - da bismo mogli da pravimo filmove i prodajemo karte, ljudi moraju da rade, da imaju para. Zato kad praviš film moraš da budeš zabavan, jer svi su ti potrebni - za pametnog čoveka moraš da praviš inteligentan film, a da se pri tom i neki glupak oduševi, jer smo to uradili na neki zgodan način. Glupak isto mora da bude cenjen kao čovek i gledalac, ne treba svi da budu pametni, ne bi to ni valjalo. Jer, i glupaci umeju da budu sjajni tipovi kad nisu zločinci. Mi smo u beogradskom Kino klubu imali neverovatne ljude, neki su dolazili zimi samo da se ogreju, ali ko god je dolazio, bio je dobrodošao.