JUBILARNI, 40. festival festivala, otvoriće u petak, 24. februara Piter Bogdanovič, američki reditelj srpskog porekla, jedan od onih velikana „pokretnih slika“ iz sedamdesetih godina, koji je, i profesionalno i privatno, ostavio trag u najblistavijoj epohi Holivuda.

U ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ uoči dolaska u Beograd, Piter Bogdanovič govori o tome zbog čega njegov život toliko nalikuje filmu, kako danas vrednuje svoja dela, ...

* Sedamdesetih godina ste bili gost Festa kao jedna od najvećih zvezda Holivuda. Kako ste tada zapamtili Beograd, i s kakvim emocijama sada dolazite?

- U Beogradu sam bio dva puta - prvi put 1972, na Festu, i tada sam se divno proveo. Pamtim da je tu bio i Džek Nikolson, koji je bio jako tužan, jer ga je devojka napustila zbog Vorena Bitija, i ja sam pokušavao da ga razvedrim. Neprestano smo šetali po beogradskim kafanama, i to je bilo zaista lepo. Vratio sam se u Beograd 1975, kada je Muzej savremene umetnosti organizovao retrospektivu slika mog oca, i sećam se da je to bilo vrlo dirljivo.

KUSTURICA JE VELIKI AUTOR * Koga poznajete od naših filmadžija, šta mislite o glumcima iz Srbije koji danas prave karijere u Holivudu?
- Nisam baš imao šanse da vidim neke srpske filmove. Gledao sam „Sećaš li se Doli Bel“, poznajem rad Emira Kusturice, bio sam član žirija u Veneciji kad je dobio nagradu i borio sam se za to. Jer, dok sam gledao njegov film, pomislio sam - bože, kako imam neki osećaj bliskosti, i cela atmosfera iz njegovog filma delovala mi je poznato, kao da sam je negde već proživeo. Prijao mi je taj film, a kad smo jednom stupili u kontakt, rekao mi je da je na njega veliki uticaj imala „Poslednja bioskopska predstava“. Video sam i druge njegove filmove, Kusturica je veliki autor i voleo bih da ga lično upoznam.

* U svetske antologije ušli ste kao jedan od najznačanijih predstavnika „novog Holivuda“, uz reditelje kakvi su Kopola, Lukas, Ćimino, Spilberg... Izdvajali su vas Orson Vels, Džon Ford... Svetska federacija filmskih arhiva dodelila vam je nagradu za životno delo, stavljajući vas rame uz rame sa Olivijerom i Bergmanom. Da li je to dovoljno za jednu karijeru?

- To je teško reći - uvek sam voleo da pravim filmove, da zabavljam ljude, da ih obrazujem, da im dajem neke informacije, i da učinim da se, kad izađu iz bioskopa, drugačije i bolje osećaju. Isto takvo osećanje imao sam i sam kad vidim neki dobar film, i želeo sam da stvaram takve priče. Mislim da sam to radio, volim takvu filmsku industriju, i danas mi možda najviše znači to što nisam pravio kompromise.

* Šta danas čini „novi Holivud“, i da li on uopšte postoji u onom mitskom smislu?

- „Novi Holivud“ na koji mislite, počeo je oko 1966, i trajao je desetak godina. Posle toga, postao je nešto sasvim drugo, i stalno ide u tom pravcu - današnji Holivud nije ni nalik onome kakav je bio. Kada sam ja počeo da pravim filmove, krajem šezdesetih, ceo taj studio sistem već se raspao. Ali još uvek je postojala nekolicina profesionalaca koji su znali da produciraju filmove i stvaraju prava dela. Tada je, međutim, na scenu stupio mentalitet blokbastera - započeo je sa Kopolinim „Kumom“, a razvio se sa Spilbergovom „Ajkulom“ i Lukasovim „Ratovima zvezda“. Danas je najvažnije da producenti zarade što više i što brže, to je glavna ideja vodilja. Ona je razbila umetnički film i uništila umetnost. U moje vreme, nije bilo lista deset najprodavanijih filmova, niti su autori pravili filmove samo da bi ih prodavali. Danas čak i televizije izveštavaju ko je ko na toj listi, kvalitet filma procenjuje se po tome koliko je zaradio tokom prve nedelje prikazivanja, i to je čisto ludilo.

* Šta biste vi izdvojili kao najbitnije u svojim rediteljskim filmovima?

- U svakom od mojih filmova ima nešto što veoma volim, ali mislim da je važno reći da je publika ta koja daje konačnu ocenu. I mada me ona uglavnom pamti po filmovima „Poslednja bioskopska predstava“, „Mesec od papira“ „Šta ima novo doktore“, „Maska“, koji su postigli uspeh, preživeli vreme i još traju, ima i drugih filmova koje sam radio, za koje mislim da su podjednako dobri. Ali nisu distribuirani na pravi način, ili nešto nije bilo u redu sa produkcijom, zato nisu predstavljeni publici onako kako je trebalo.

RUMA I NjUJORK PREMA sopstvenom priznanju, Bogdanovič je začet u Rumi, a rođen 30. jula 1939. u Njujorku, u emigrantskoj porodici. Otac Borislav, koji je bio slikar, i majka Herma nisu govorili engleski, pa je malom Petru, kasnije Piteru, palo u zadatak da ih nauči. Tako je zavoleo bioskop - u 16. godini upisao je glumačke studije kod slavne Stele Adler (lagao je da ima 18). Bio je oženjen poznatom pesnikinjom Poli Plat, a onda su došle i mnoge druge ljubavi, po kojima ga je zapamtio Holivud.

* Vaše rasprave sa producentima i distributerima i danas su deo vašeg imidža?

- Zaista sam imao velike rasprave, zato što ima mojih filmova koji više predstavljaju ono što ja jesam, kao što su „Dugoočekivana poslednja ljubav“, „Ugašeni zvuci“, „Ta stvar koja se zove ljubav“, ili „Dan kad su se svi smejali“ i „Izvucite me odavde“, od onih koje poznaje publika širom sveta. Sve sam te filmove voleo, ali gledaoci nisu dobili priliku da ih vidi. Cela mašinerija koja odlučuje o tome, jednostavno je „pojela“ te filmove, i to je pravi rat koji se vodi između distributera i filmskih autora.

* Doživeli ste svetsku slavu kao reditelj, glumac, scenarist, kritičar, producent. Zašto vam nije bila dovoljna samo režija, samo gluma, ili samo pisanje za film i o filmu, da li ste po svom autorskom formatu možda ipak bili malo previše za Holivud?

- Ne znam da li je to istina. Mislim, ipak, da sam i ja grešio, i da su i drugi grešili. Trpeo sam veliki pritisak, jer je uspehe teško podneti. Često na to niste spremni, a ja sam na početku karijere dobio sve, i svi oko mene su poludeli. Ako ste uspešna, a inače emotivna, osetljiva osoba, onda ne znate šta se to dešava oko vas. Mislim da sam zbog toga pravio greške, zbog sukoba sa producentima, studijima, distributerima, imao sam i jedan neprijatan period u životu. Neki moji filmovi nisu bili uspešni, i oni su bili vrlo neprijatni. Prekinuo sam sve tako što sam se spakovao i sa mojom tadašnjom ljubavlju, Sibil Šepard, dva puta obišao svet.

* Ali i posle toga opet ste doživeli uspeh?

- Ubrzo sam napravio, po mom mišljenju, dva najbolja filma - „Sveti Džek“, koji je osvojio nagradu kritike, što je bilo vrlo značajno za mene, jer je ta nagrada posle sedam godina prvi put ponovo dodeljena. Sledeći film „Dan kad su se svi smejali“ sniman je na Manhetnu, ali se tragično završio, jer je moja devojka Doroti Straton ubijena. Bili smo pred venčanjem, i to je toliko uticalo na mene da su mi bile potrebne tri godine da se oporavim. Napisao sam knjigu, ali više nikada nisam bio isti čovek.

* Danas je u svetu, u principu, sloboda velika, ali nema one intelektualne i hedonističke arome koja je postojala sedamdesetih godina?

- Novac upravlja svetom, ne samo sada već duže vreme. Cela ta ideja da svaki film mora da bude blokbaster, da prvog vikenda prikazivanja mora da zaradi sto miliona dolara je suluda, ali je preneta na čitav život. Sada je i život postao blokbaster. U takvim okolnostima, ne možeš da praviš film kakav želiš, moraš da radiš samo ono što bi se svakome dopalo. To nije svet kakav volim, ali ima nade, jer uvek ima mladih, hrabrih i talentovanih ljudi, kao što su Vest Enderson, Bombak, Ben Miler, ili Kventin Tarantino... Malo ih je, ali prave dobre filmove o ljudskim sudbinama.

* Kada biste pravili dokumentarni film o sebi, koje biste sekvence izdvojili?

- Bilo bi dosta scena koja bih izbacio iz takvog filma! Imao sam vrlo uzbudljiv život, i eto, igrom slučaja, jedan momak iz Majamija, Vilijem Tek, upravo radi dokumentarac o tome kako je sniman film „Dan kad su se svi smejali“, sa Odri Hepbern i Doroti Straton. Dokumentarac se zove se „Dan posle juče“, film pokriva i određene delove mog života, i druge aspekte moje karijere, i kažu mi da je dobar. Ja ga još nisam video. Mislim da sam imao sreću - imam dve ćerke koje su drage, kreativne, voleo sam divne žene, upoznao sam mnoge sjajne ljude, i velikane Holivuda.

* Zbog čega su vas volele te izuzetne žene, šta je ono što ih je toliko osvajalo i „matiralo“?

- Teško mi je da sam o tome govorim. Mislim da sam uvek bio zabavan tip, i mnoge od njih sam zabavljao. Ali imao sam i dozu ozbiljnosti, i čini mi se da mogu da kažem da se ženama dopadalo to što sam ih ozbiljno shvatao. Nikada nisam bio snishodljiv prema njima, naprotiv, ali sam ih uzimao za ozbiljno.

* Da li imate odnos prema zemlji svog porekla - kako se osećate kada čujete onu negativnu harangu protiv Srbije, a kako, recimo, kad Novak Đoković dobija nagradu kao najbolji sportista na planeti?

- Naravno da sam zainteresovan za ono što se dešava u Srbiji. Kada su loši događaji, nesrećan sam zbog toga. A uvek je lepo čuti svaku dobru reč, pogotovu što u Holivudu nije bilo mnogo ljudi odavde. Koliko je veliki ponos taj sjajni momak, možda je suviše i govoriti.