Svojevremeno su ga Francuzi nazivali “najelitnijim Srbinom 20. veka, a oni, malobrojniji koji su u njegovoj domovini znali šta ostavlja iza sebe - “velikim gospodinom srpske kulture”. Dugo osporavanom i prećutkivanom Milanu Kašaninu (1895-1981), piscu, istoričaru umetnosti i književnosti, esejisti, u utorak u 11.00 na njegov rođendan, biće otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo u Hilandarskoj 30. Biće to još jedno obeležje u okviru velikog kulturnog poduhvata “Vratimo dug piscima” koji vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” u saradnji sa beogradskim i drugim opštinama.

Grku sudbinu ovaj ponosni čovek podnosio je stoički, a u knjizi “Slučajna otkrića” (1977) zabeležio je i ovo: “Strašno osećanje tamnice prati me od moga detinjstva. Tamnica je bio pravoslavni srpski geto u Belom Manastiru, u kome sam rođen i naučio da se bunim. Tamnica je bila soba u kojoj sam kao gimnazijalac stanovao s tetkom i ocem dok je on nosio građu na daščari u Novom Sadu. Šta je za Prvog svetskog rata bila drugo do tamnica moje prebivanje po carskim austrijskim kasarnama, bolnicama, rekonvalescentnim odeljenjima, praćeno pretvorstvom, strepnjom i poniženjem? Zar nisam bio u tamnici i za Drugog svetskog rata, večito u strahu od hapšenja, deportovanja, gladi, neprijateljskih i prijateljskih bombi iznad glave? Čega sam najmanje imao u životu, imao sam slobode. Uvek, od malih nogu, bio sam predat na milost i nemilost nečijoj sili, osuđen nekome na služenje i nečem na robovanje. Od koga i od čega sve nisam zavisio, ko mi sve nije sudio, šta sve nisam dočekao od nečije mržnje, u čijim sve rukama nije bio moj život!”

Svetliji dani u Kašaninovom životu svakako su bili studentski na Sorboni, gde je 1923. završio istoriju umetnosti, upoznao i zavoleo Katarinu, ćerku “belih” Rusa, posle čega se vratio u Beograd, pisao likovne kritike i odbranio doktorsku disertaciju “Bela crkva Karanska”. Već tada se pokazao kao istoričar umetnosti retkog kova i dara i neponovljivog stila pisanja, baroknog, maštovitog, ali zasnovanog na pouzdanim činjenicama. Iste 1928. postavljen je za direktora novoosnovanog Muzeja savremene umetnosti (u današnjem Konaku kneginje Ljubice) a nekoliko godina kasnije knez Pavle Karađorđević imenovao ga je za direktora Muzeja kneza Pavla čije je sedište bilo u zgradi današnjeg predsedništva Republike.

Za muzej, koji je bio državni, mladi Kašanin, inače znalac pet jezika, sakupljao je po svetu slike velikih majstora kao što su Renoar, Matis, Tuluz Lotrek. Umetnost Evrope je tako stizala u Beograd, ali Kašanin nije zaboravio ni nacionalnu umetnost: načinio je zbirku dragocenih eksponata među kojima su Miroslavljevo jevanđelje, prsten cara Dušana, nakit kraljice Teodore. Jedinstveni muzej u istoriji srpske kulture ovaj veliki esteta uspeo je da sačuva od pohare ili uništenja i u ratnom vihoru. Za vreme okupacije, kada se porodica sklanjala u Žarkovo, svakog dana pešačio je kilometrima do centra grada i nazad da bi bdeo nad muzejom koga je smatrao svojom kućom.

Svoju kuću, međutim, nije mogao da sačuva, jer je prilikom oslobođenja Beograda sravnjena sa zemljom, a u plamenu su nestali biblioteka, dokumentacija, rukopisi. Između ostalog, i rukopis danas kultne knjige “Srpska književnost u srednjem veku”, koju je uspeo ponovo da napiše i objavi 1975. godine. Ubrzo je, dolaskom nove vlasti, baš zbog Muzeja, smatran kolaboracionistom, ostao bez posla i u teškoj nemilosti bio nekoliko godina. Iz prinudne penzije, sa zadatkom da osnuje Galeriju fresaka, vraćen je, najverovatnije, na inicijativu Miroslava Krleže, koji je bio kustos velike izložbe jugoslovenske umetnosti u Parizu, a koju je praktično priredio Milan Kašanin.

- Rehabilitacija je bila duga i spora, ali nije bila potpuna ni u času njegove smrti. Tako su ga mimoišle sve naše nagrade i odlikovanja, ali ga je rehabilitovalo i odlikovalo njegovo životno delo. Kašanin spada u red vodećih srpskih pripovedača između dva svetska rata, a u ogledima i esejima o srpskoj srednjovekovnoj književnosti i umetnosti, prihvativši modernu evropsku misao, izvršio je prvo temeljno vrednovanje dela naše umetničke tradicije sagledavajući je u evropskom kontekstu. Rođenjem, vaspitanjem i obrazovanjem bio je veliki Evropejac, ali je svojim stvaralaštvom bio srpski intelektualac, smatrajući da se samo tako i može biti Evropejac - kaže za “Novosti” pisac Milovan Vitezović, priređivač izabranih Kašaninovih dela, u izdanju Zavoda za udžbenike.

Na otkrivanju spomen-ploče o Kašaninovom delu govoriće akademik Vladeta Jerotić, ministar kulture Predrag Marković i predsednica opštine Stari grad Mirjana Božidarević.