VUKOVA nagrada za „izuzetan doprinos kulturi u Srbiji i svesrpskom prostoru“ uručena je ovih dana dramskom piscu i reditelju Siniši Kovačeviću između dva, na prvi pogled, nepovezana događaja: decenije od premijere njegove kultne predstave „Velika drama“ i izlaganja u Domu omladine na temu „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“. Vezu nije teško naći, jer sve što se u Srbiji i oko nje dešava oduvek je „velika drama“. Kako bi sam dobitnik rekao - šta da radimo kad nismo rođeni u mirnoj Danskoj, pa da nam je najveća drama kad se dvoje vole, a treći smeta.

Zato ovde, i dalje, priča u čijem je središtu crnogorska porodica Vučić, kolonizacija Vojvodine, vreme Informbiroa, kao i drugi događaji u rasponu od pola veka, ne prestaje da uzbuđuje pozorišnu publiku. Predstava se rasproda već prvog dana kada se pojavi na repertoaru Narodnog pozorišta, a među fanovima ima onih koji su je odgledali i petnaestak puta! Kako autor objašnjava taj fenomen?

- Drago mi je kad vidim punu salu mladih ljudi. Za njih je sve što se u komadu dešava davna prošlost, tiče se njihovih dedova i očeva. Ali, ta priča će se vratiti nekome kao emotivni, a nekom kao materijalni bumerang. Kad Nemci dođu i kažu: „Rođače, živiš u mojoj kući...“ - kaže Siniša Kovačević, i nastavlja:

- Za uspeh je potrebno napisati dobar komad, izrežirati ga, imati dobre glumce, a onda i malo nebeske milosti i zlatnog praha po njihovim temenima... Sve moje predstave bile su uspešne, ali je „Velika drama“ fenomen po nekim stvarima. Prva je koja je trajala četiri sata, s tematskim okvirom koji je izazivao podozrenje u stilu - koga zanima postratni sistem vrednosti, tragedija Crnogoraca i Nemaca, da li će ti mladi glumci kojima se još nije osušilo ni mastilo na diplomama moći da iznesu predstavu... Zaista, osim Tase Uzunovića i Ljilje Blagojević sve uloge igraju mladi. Ali, to vam je kao i u životu: u uličnim tučama ili postanete fajter ili idete u zaborav. Ima jedan pedantan čovek, Zemunac, hroničar Narodnog pozorišta, koji je „izmerio“ da je za protekle četiri decenije „Velika drama“ imala najduži premijerni aplauz na ovoj sceni.

* Da li među Crnogorcima još traje „velika drama“?

- Tih masovnih seoba nije bilo samo sa Crnogorcima. Kolektivna „usrećenja“ doživeli su i Dalmatinci, Makedonci u Banatu i drugi. I seoba iz stana u stan je trauma, a kamoli ovo. Pored geografskog, morfološkog, mentalitetskog, gastronomskog, menjaš i politički pogled na svet. Crnogorci kao narod skloni su dramama, pa je drama, bar za one koji su to doživeli tragično, i otcepljenje. Za literaturu i filmove najzahvalniji su narodi sa bogatim adrenalinskim punjenjem. Takvi su Crnogorci, Sicilijanci, oni sa Kavkaza... Ruska literatura, bogata i kvalitetna, najbolja je u vreme turbulencija. Engleska, takođe, do Dikensa. Treba imati ili glavu u torbi, ili creva koja krče, ili ženu koju voliš a ona ne voli tebe - da bi te muze pohodile. Srećni i siti ljudi teško mogu „zapevati“.

SNAGA JE U NARODU * U čemu vidite potencijal Srbije?
- Osnovni srpski potencijal smešten je u narodu. Možda je to genetska predispozicija koja se očituje kroz sport i umetnost: brzo učenje i savlađivanje prepreka. Manjka nam samo politička inteligencija. Imamo božanstvenu, plodnu zemlju koja rađa kao Ciganka i sjajan položaj podunavske države na svim ključnim saobraćajnim koridorima. Nismo mi zemlja krša i kamena koja se bori za svako zrno žita ili puce grožđa, naprotiv, imamo resurse za treći milenijum - vodu i hranu.
* Ako i to ne prodamo?
- E, to je suštinsko pitanje... Ovde je, nažalost, milostinja podignuta na nivo kulta. Pozajmi, pozajmi, pozajmi! A najgori je otac koji te ostavlja u dugovima. Zadužuješ nerođene potomke i ostavljaš ih u dužničkom ropstvu.

* Danas u Srbiji, svakako, nije teško zapevati?

- Rekosmo, sit stomak ne peva. Umetnost je uvek refleksija socijalnih i istorijskih parametara. Živiš u državi čiji je jedan deo okupiran i proglasio nezavisnost, s gladnim ljudima na ulicama, inženjerima i profesorima koji prodaju kurtone i žvakaće gume na kartonskim kutijama, gde trideset hiljada ljudi godišnje više umre nego što se rodi. Kriminal je na ulicama, u školama, porodilištima. Jedina uspešna stvar nam je sport - izuzetak koji potvrđuje pravilo. Svaki misleći metalostrugar, pekar, konobar, učitelj, intelektualac je zabrinut. I zato se užasavam kad neko kaže „mene politika ne interesuje“. Eto, i na svu našu muku sad smo dobili Sibir s vremenskim nepogodama.

* Psiholozi kažu da smo mi narod koji neguje samoprezir?

- Taj mazohistički pogled na svet, potreba za samoponižavanjem je neverovatna! Ne znam, zaista, otkud to. Kada je Čerčil ušao u Drugi svetski rat obećao je krv, znoj i suze, ali je i rekao da Velika Britanija mora da pobedi jer ne dovodi u pitanje svetost ciljeva za koje se bori, pravdu i pravičnost, istinu i boga koji moraju biti na njihovoj strani. Konačno, i činjenicu da zahvaljujući tom bogu u Velikoj Britaniji ima gotovo zanemarljiv broj protuva i budala. Novinar ga je pitao ko su oni, a Čerčil je rekao da protuve za svoja pacifistička baljezganja dobijaju novac, a budale to rade iz ubeđenja. Taj fantastični državnik definisao je i našu situaciju ovde. Da li iko može da dovede u pitanje pravo i pravičnost, istinitost i svetost, kada je reč o Kosovu? Pa, ipak, ima protuva i budala koji se o krucijalnim nacionalnim pitanjima izjašnjavaju, kao što to objašnjava Čerčil - neko za pare, neko za džabe! Često količina buke zameni količinu ljudi. I još kad imaš blagonaklone medije, koji takođe iz „čerčilovskih“ razloga daju ogroman prostor bukačima, dođeš do nečega što se zove podela Srbije na prvu i drugu, svejedno.

* Kakva je ta podela?

- Niko ne govori da je ta podela u odnosu devet prema jedan, pa samim tim nije podela već statistički odnos. Milton kaže da pet dobro organizovanih pojedinaca može da kontroliše haos od milion jedinki. Jedina stvarna podela u Srbiji, i političke i matematičke prirode, jeste podela na evroskeptike i evrofile. Ona je sada u odnosu pola - pola, s tim što u iskazivanju svojih političkih stavova po agresivnosti i eskalaciji mržnje prema neistomišljenicima prednjače takozvani evropejci. Ali, i to se može razumeti. Njih su o odnosu prema neistomišljenicima učile tate i mame, a tate i mame su o tome učile u Kumrovcu...

ŠTA JE VUK DONEO SRBIJI?
* Dobili ste ovih dana Vukovu nagradu. Čemu bi nas ovaj veliki reformator danas mogao podučiti?
- Vuk je upravo paradigma ovoga o čemu pričam. Šta je on pored vlastite malenkosti odneo u Evropu čime je naterao braću Grim i Getea da uče srpski? Odgovor je u duhovnim obrascima jednog naroda. Srbija sem svinja i šljiva ništa nije imala, ali je imala jednu „Hasanaginicu“, „Deobu Jakšića“ i slepog Filipa Višnjića, koji je homerovske visine dosegao sa samo šesnaest pesama. Naš jezik je rodočelio Vuk, a ja sam u njega smešten kao u zavičaj. Zato sam nagradu, kao jednu od poslednjih potpuno esnafskih, bez političkih primesa i sa žirijem koji ima potpun integritet - primio s radošću. Ima samo jedan problem: dodeljuje se za životno delo, znači krštenica mi je uveliko požutela. A meni se čini rano za rezime i sabiranje...

* Da onda i ne pitamo zašto Srbija a ne Evropska unija?

- I pre desetak godina, u vreme potpune evropske euforije u Srbiji, izražavao sam evroskepsu i antiglobalistički stav prema tom mastodontu koji ćemo zvati evropska država. Naravno, nikad nisam dovodio u sumnju evropske vrednosti: umetničke slobode, odnos prema religiji, higijenske i radne navike, radnička prava... Nešto je sasvim drugo taj paradržavni sistem u kome ćeš se ukrcati u preglomaznu neokominternovsku instituciju, u kojoj mora da se odredi i oblik jagoda i težina jajeta. U kojoj na parakomunističkom principu s jednakim pravom učestvuju u odlukama jedna Nemačka i Letonija, ili jedna Italija i Slovenija. To je specifična vrsta političke perverzije. Nijedna multikonfesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Mi smo kao narod samo u prošlom veku bili svedoci tri raspada u krvi i pepelu: Otomanske imperije, Austrougarske, pa i preteče EU (čije je tekovine i standarde umnogome preuzela) - Jugoslavije. Tu, oko nas, raspala se i sovjetska imperija, pa Čehoslovačka... E, a sad se nudi novi koncept koji treba da bude usrećiteljski, utopijski, u kome treba ući u zagrljaj od koga često pucaju kosti.

* Čemu da se u tom „zagrljaju“ nadamo?

- Sa svojim malim jezikom, malom kulturom, malom privredom - ostaćemo brzo i bez jezika, i bez kulture, i bez privrede. Zato često govorim da je Evropa komforna grobnica za male narode, što se već dokazuje na primeru Bugarske i Slovenije, Belgije i Litvanije. Uostalom, Britanija je već na izlaznim vratima Evrope, uskoro će i Francuska. I šta ostaje posle tih velesila od Evrope: Rumunija, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, Nemačka... Drugim rečima, Četvrti rajh! Koliko god to zvučalo kao „teorija zavere“, to je tako i nikako drugačije. Zato je bolje u tom odnosu predimenzioniranog užasa biti svoj na svome, neutralan, i vojno i politički. Ne treba slušati ove protuve i kukumavke koje kažu da nismo u stanju sami da živimo. Ako ne možemo u ovakvom raju kao što je Srbija, treba da nas nema!