NOVI komad “Kumovi” (tekst i režija Dušan Kovačević) premijerno će krajem meseca biti odigran na sceni Zvezdara teatra, a da po svemu pripada prepoznatljivom piščevom rukopisu, sugeriše podnaslov - “komedija svakodnevne tragedije”. I dok je ovde reč o kamernoj drami, primerenoj mestu na kome se izvodi, velika ansambl predstava po Kovačevićevom tekstu (specijalno pisanom za nacionalni teatar) planirana je u Narodnom pozorištu tokom naredne sezone. Radni naslov nimalo optimističan: “Rekvijem”.

Dva velika povoda za razgovor s našim autorom čiji su tekstovi prevedeni na više od dvadeset jezika i igrani diljem sveta u čak osamdeset inostranih pozorišta.

- “Kumovi” su neobična priča o prijateljstvu čoveka koji je ostao bez posla sa kerom iz obližnjeg parka koji, takođe, nema posao - otkriva nam pisac. - I ta priča počinje obično, kao sve priče koje će kasnije da se iskomplikuju i dobiju sasvim drugo značenje. U osnovi je triler i ne bih ga prepričavao, jer ću otkriti ko je ubica. Ono što me je pišući zanimalo, današnja je ekonomska i politička situacija u našoj zemlji. Ali ne ispričana na uobičajeni, politikantski način koji ima svoju trajnost i vrednost samo dok ta politička situacija traje...

MINIMUM PAMETI - MISLIM da je ova godina presudna za dalji život Srbije. I ako ne nađemo minimum jedinstva i pameti, ako se Srbija opet bude podelila na dva bloka, a izbori poslužili za političke interese - ni zemlji ni narodu se ne piše dobro. Pitanje je samo koliko ljudi koji vode ovu državu, i u vlasti i u opoziciji, imaju svesti da je život običnih ljudi i zemlje iznad njihovog ličnog interesa. Dakle, minimum je da se težak politički i ekonomski položaj ne zloupotrebljava, kao što se sad čini. Ako mi budemo međusobno podeljeni, ovi koji nam ne žele dobro neće morati ništa da rade - treba samo da nas puste da se sami dokrajčimo.

* Ipak, niste želeli da novim pozorišnim delom suviše “mračite” našu svakodnevicu?

- Sebi sam zadao kao obavezu da ne zamračujem i ne zagorčavam život više nego što to čine ljudi koji se bave njihovim sudbinama. Priča u svojoj osnovi jeste egzistencijalno-socijalna, ali da bi se odgledala i da čovek izlazeći iz pozorišta ne bi poželeo da skoči pod prvi autobus, otvorio sam prozor u taj mrak i pustio svetlost: a to je komedija. “Kumovi” imaju isti rukopis i istu likovnost kao sve što sam do sada uradio, liče na sve što sam napisao. Ovo je i omaž životinjskom svetu koji je od pamtiveka sa čovekom: koliko je čoveku dobro, toliko je i tim bićima koja su po predanju stvorena od istog tvorca. Dakle, želeo sam da vidim da li je moguće i da li će se to desiti, da ćemo jednog dana od sve muke svi - lajati.

* Čovek i pas dele i usamljenost?

- Da, jer taj čovek koji je ostao bez posla počinje da šeta psa i da se sve više druži s njim, razočaran u ljude. Ali tokom drame će se ustanoviti da pas zapravo nije pas, da je on čovek i samo izgleda kao - pas... Kada nešto pišete vrlo je teško da napravite distancu u odnosu na to šta vas muči i što vidite kao problem. Morate sebe da kontrolišete, da kažete dobro, nisam dužan da se bavim onim čime se bave mediji. Onim što je dnevni, nedeljni, mesečni izveštaj. Literatura mora da ima jednu vrstu superiornosti, bar ambiciju da zavređuje ozbiljnu trajnost. I to suzdržavanje da u drami ili filmu ne padnete u trans i ne bavite se viškom privatnih emocija jeste jedna vrsta ozbiljne samokontrole. Koliko puta sam poželeo da posle nekakve nesreće koju sam čuo ili video, napišem nešto ravno vrisku ili onom čuvenom kriku... Onda se malo smirim i kažem, to će se odnositi na januar 2012. godine, a već u martu će biti nešto bolje ili gore. Ti isti ljudi neće vas više nervirati, pa samim tim i ono što ste radili, nestaće.

* Jedna nesreća začas potre i nadraste drugu?

- Čovek više ne može da prati ubrzanje svih tragedija i nesreća na planeti. Taman pomislite da je neki užas kulminacija zla, a već za nekoliko dana pojavi se nešto strašnije. Ono čega se na planu intuicije bojim i čime sam se bavio ispisujući strašnu priču iz komada “Sveti Georgije ubiva aždahu”, a čitajući novine iz 1913, 1914. godine, faktografsku memoarsku literauru - jeste da početak 21. veka podseća na taj uvod u dvadeseto stoleće. Na sve strane se zveckalo oružjem, dolazila je jedna od najvećih ekonomskih kriza, stvarani su blokovi koji su se spremali za rat... I sad dolazimo do apsurda, da treći svetski rat, koji bi se do sada sigurno već desio, sprečava oružje! Da ne postoji atomska bomba, taj rat bi počeo još pre dvadeset-trideset godina. Ili bi počeo sutra. I samo strah od upotrebe atomske bombe i oružja čuva mir u svetu. I ova sad trenutno razularena sila uništava sve po planeti osim zemalja koje imaju atomsko oružje. I sigurno bi, kao što je to bilo u 19. i 20. veku, odavno počelo razaranje Rusije.

LOŠ RAZGOVOR I DOBAR RAT - NEGDE početkom ovog našeg balkanskog rata devedesetih godina prošlog veka bio sam zamoljen da u ime Beogradskog univerziteta razgovaram sa studentima iz Zagreba i Sarajeva. Rat je bio na pragu i, tokom tih teških i mučnih razgovora, stalno sam ponavljao jednu rečenicu: “Ljudi, bolji je svaki loš razgovor od dobrog rata.” Čini mi se da me ni najodgovorniji u tim razgovorima nisu najbolje razumeli, misleći da je to nekakva literarna pirueta. I danas mislim da je u našim rešavanjima političkih problema, pre svega u pregovorima sa Prištinom, nezavisno od toga šta bih privatno želeo - bitna ta ista rečenica.

* A i mi imamo ne tako davna iskustva sa “razularenim silama”?

- To pričam sećajući se NATO bombardovanja i činjenice da smo kao vojska imali nekoliko lovačkih pušaka i nešto što je ličilo na petarde kao protivvazdušna odbrana. Onda su se oni iživljavali tri meseca, eksperimentišući nad nebom Srbije i Crne Gore, ostavivši neizbrisiv trag koji se može nazvati samo jednom rečju - zločin. I što više vreme prolazi, ja ih, ne kao političar već građanin ove zemlje, izjednačujem sa napadom nacističke Nemačke na našu zemlju.

* Ali izgleda da brže od ostalih zaboravljamo. Kao udarac u lakat: bol je intenzivan i kratkotrajan?

- Toliko se toga nakupilo u našoj istoriji da kad bismo sve pamtili, postali bismo kolektivno ludi. Nesreća potire nesreću. Ne možete živeti sa stalnim osećanjem da ste žrtve, poniženi, poraženi. Kad su se ove Nove godine čule petarde, poneko se sa nostalgijom sećao NATO bombardovanja, jer smo se družili, ta nesreća nas je sve nekako zbližila. Da nije tužno bilo bi smešno... Političari moraju da govore ono što pripada rečniku diplomatije, a ona je umetnost da se sve kaže i da ništa ne bude konkretno. Da sam ostao u diplomatiji ni ja ne bih ovako pričao. Ali, pošto sam u privatnoj službi i sam sebi gazda i nadređeni, i gospodar i sluga, onda dozvoljavam taj luksuz da sam sebe povremeno vređam.

* Matija Bećković je nedavno dilemu Kosovo ili EU uporedio sa biranjem između majke i laptopa?

- Pred jednim ultimatumom smo se našli početkom 19. veka. Razrešen je tako što je Miloš odsekao Karađorđevu glavu i poslao je u Istanbul. A onda su usledili slični ultimatumi, počev od onog iz jula 1914. godine, pa iz marta 1941, pa marta 1999. godine. I svi su se završavali ratom, stradanjem zemlje i naroda. Opustošili su Srbiju i sveli je na zemlju staraca. A Srbija, možda eventualno, ne daj bože - ima stanovništva samo za još jedan rat. Posle njega ne bi bilo ni zemlje ni naroda...

JEDINSTVO - SIGURAN sam da Srbija, kao prirodno bogata i lepa zemlja, ima sve potencijale, uz naše ljude koji su u mnogim oblastima među prvima u svetu. Mogli bismo da budemo dobro uređena i prijatna zemlja za život. A to umnogome zavisi od nas. Verujem da ćemo smoći snage i pameti da se nekako organizujemo i saberemo, shvatimo da nam i istorijsko i biološko vreme ističe. Da nam bez jedinstva nema ni života niti bilo kakve budućnosti.

* Imamo li mi, uopšte, ikakvih aduta i izbora u tim pregovorima?

- Zaboravljamo jednu činjenicu koja važi kroz celokupnu istoriju: zemlja koja je izgubila rat ne postavlja uslove. Da ne pričamo i da se ne vraćamo ko je to od koga smo izgubili. A to su oni koji i danas odlučuju o našoj sudbini i koji nam se, naravno, svete. Bojim se da je to osveta ne samo zbog Prvog i Drugog svetskog rata, nego da se proteže u nedogled. U jednom komadu davno sam napisao rečenicu, a moj lik je izgovorio: “Nemci izgubiše rat, mi ćemo nastradati.” I eto vam te iste priče od 1914, pa 1941, pa 1999. godine. Danas je na Kosovu komandant snaga koji održavaju takozvani mir - Nemac. A mi smo sve što smo imali, ispucali za Novu godinu.

* O čemu ćete pisati u “Rekvijemu”?

- Taj komad sam poprilično u ovom intervjuu ispričao, jer se događa od 1941. godine do sada. Da ne kažem, od Lili Marlen pa do nekih imena koja danas odlučuju o našoj sudbini. Ova drama zbog broja glumaca pripada Narodnom pozorištu, a i zbog obaveze da kad već pišem za tu kuću, to bude nešto iz nacionalnog miljea. Završiću je u proleće, a oni će je izvesti kad budu hteli.

* Često ste u vašim delima anticipirali događaje. Kako vidite budućnost Srbije?

- Kad pričamo o mom poslu koji se zove pisanje za pozorište i film, i kad bismo ga složili po istorijski važnim godinama, uvidelo bi se da sam se uvek bavio nekakvim bitnim periodima i datumima. Počevši od atentata u Sarajevu u “Svetom Georgiju”, pa do “Života u tesnim cipelama” koji je jedna vrsta socijalne revolucije u kojoj ljudi umiru u direktnom prenosu. Na osnovu redosleda naslova, ustanovilo bi se da sam uvek pratio to što se zove naša i evropska istorija. A danas, ovo sve zajedno ne sluti na dobro niti na srećan kraj, gde su svi živeli dugo i lepo. Mislim na razuzdanu moć nekoliko sila koje idu po svetu i kao lud, bahat čovek, razbijaju sve oko sebe. Zato je i kod nas i u svetu jedno od osnovnih osećanja - zebnja. Šta ako sutra SAD krene na Iran, da li zbog nafte ili nečeg drugog, a Iran odgovori?! To bi mogao biti početak nečega što je nezaustavljivo. Vlada velika neodgovornost u odnosu na planetu Zemlju, došli smo do tog apsurda da nas nijedan užas ne zaustavlja i ne opominje. Vraćamo se na onu staru priču o pravu i pravdi. Pravda je jedno, ona postoji u narodnim pesmama, epovima, literaturi. Pravo je samo u rukama onih koji imaju oružje, bez ikakvog osećaja za pravdu. A kome zakon leži u topuzu...