NAROD je ovde doživeo velike turbulencije, istorijske, ekonomske, kulturne... Istorije pišu pobednici, i činjenice su iz strateških, političkih i raznoraznih razloga gotovo uvek krivotvorene. Krivotvorili su ih svi. I svi su činili zločin. Hteli su da ulepšaju istoriju i da, na neki način, sa sebe skinu odgovornost za ono što se događalo.

Ovo u razgovoru za “Novosti” kaže Predrag Ejdus, glumac, koji je svojim darom i likovima koje je oživljavao na sceni i pred kamerama obeležio ovdašnju pozorišnu i filmsku umetnost. Trenutno, deo je glumačke ekipe u novom filmu Gorana Paskaljevića “Kad svane dan”.

* Paskaljevićeva drama zasniva se na autentičnim događajima, i u našoj javnosti prvi put otvara istinu o Starom sajmištu. Da li uopšte znamo šta se zaista dešavalo u tom logoru?

- Treba javno reći činjenicu da je Beograd bio prvi grad u Evropi, iz kojeg su nacisti javili u Berlin da je “očišćen od Jevreja”. Čuvena rečenica “Juden fraj”, izgovorena je odavde! Praktično, u Srbiji je do marta 1942. devedeset odsto srpskih Jevreja pobijeno! Međutim, Staro sajmište, koje po broju stradalih spada među velika stratišta Drugog svetskog rata, nema dostojno obeležje.

* Šta nam sve govori takav gest i ta vrsta nemara?

- Razlozi za to verovatno su mnogostruki, ali taj zaborav, to nenamerno ili namerno zapostavljanje tako strašne činjenice kao što je Holokaust, i ta ignoracija događaja, strahovito zbunjuju i bole. Naročito bole one kojima su tu stradali bliski srodnici - očevi, majke, dedovi, babe... Meni su ubijeni baba i deda, u strašnoj pokretnoj gasnoj komori, koja je prvi put, eksperimentalno, profunkcionisala upravo u Beogradu.

* Porodica vašeg oca, koliko je poznato, pripada starosedeocima Beograda?

- Moji baba i deda dugo su živeli u ovom gradu, i osećam duboku tugu i žal, iako ih nisam upoznao. Slušao sam o njima kao o divnim ljudima - bili su časni građani, među prvim lekarima u Beogradu, i sve priče koje sam čuo od oca i ostalih koji su ih poznavali bile su da su o tome kako su bili dobri i plemeniti. Početkom rata skrivali su ih njihovi prijatelji, bili su u kući vrlo poznatog čoveka, akademika Pavla Savića. Ali neko ih je vrlo brzo, već u jesen 1941. potkazao, i onda ih je Nedićeva žandarmerija prvo sprovela u jedan mali logor, odakle su prebačeni na Staro sajmište. Već u februaru 1942. bili su ubijeni.

* Šta je ono o čemu se takođe javno ne govori ili se ne zna?

- Srbi moraju znati istinu, ma koliko ona bila strašna. Iako je bilo mnogo onih koji su spasavali svoje prijatelje Jevreje tokom rata. Ali takvih je bilo svuda. Činjenica je, ipak, da je od svih jugoslovenskih republika najveći broj Jevreja pobijen upravo u Srbiji, procentualno, preko 90 odsto. Ali bez obzira na to, ovde je dugo godina gajeno mišljenje da su Srbi najveći prijatelji jevrejskog naroda, i ima istine u tome. To su, uostalom, priznali i sami Izraelci. Nije u Srbiji bilo mnogo antisemitizma, nema ga ni danas. Ali danas ga nema zato što, nažalost, ni Jevreja u Srbiji više nema. Pre rata bilo ih je oko 30.000, danas jedva tri-četiri hiljade, tako da oni ne predstavljaju neku “opasnost”. Ali činjenica je isto tako da su se ovde “Sionski mudraci” izdavali u ne znam koliko izdanja, i niko nije sprečio da se ova paskvila štampa i doštampava.

UNIŠTAVANJE GRAĐANSTVA * Zašto promene svakog sistema ovde uništavaju upravo građanski sloj?
- Treba biti svestan da je taj srednji sloj uvek motor svakom društvu, i ekonomski, i duhovni. Iz tog sloja najčešće i izlazi pobunjeni čovek, čovek koji reaguje na ono što se dešava, koji ne pristaje, i stvara se neka intelektualno - ekonomska sredina koja se razvija i pretvara u elitu. Ali ovaj prostor je poznat po tome da nije dozvolio, tokom dve stotine godina, da se građanska elita razvije. Taman neki srednji sloj, neka elita počne da se razvija, siđu neki s brda, pobiju ih, i stvaraju novu elitu. To se dešava i sada. Mi, zapravo, nismo ni zapatili neku elitu. Nemamo tradiciju, nemamo kontinuitet elite, ono u čemu istrajavamo su tragične stvari koje se dešavaju u ovoj zemlji. I sve vlasti su iste.

* Kuda to vodi, to kada se istorijske činjenice prilagođavaju trenutnim interesima?

- U moguće ponavljanje istorije, da generacije koje dolaze ne znaju šta se sve dešavalo. Takvih falsifikata ima i u svetu i kod nas. Pogledajte šta se sada otkrilo u Nemačkoj - da su mnogi nacisti posle rata služili u državnoj bezbednosti, i da su mnogi od njih na neki način pomagali nekim neonacističkim grupama koje su kasnije pohvatane, a koje su napravile strašne zločine i egzekucije Turaka i ne znam koga još. Nacizam i fašizam se, naravno, vraćaju u raznim oblicima, a da bi se razotkrili i zaustavili pre povampirenja, odmah, mora se znati istina, ma koliko bolna ona bila.

* Koliko ljudi, koji se svakodnevno bore za egzistenciju, mogu zaista prepoznati istinu?

- Na Balkanu se, nažalost, već decenijama ne zna ni tačan broj stradalih u Drugom svetskom ratu. Pogledajte samo to licitiranje ciframa o stradalima u Jasenovcu - od 40 do 70 hiljada. A ukupan broj svih stradalih u Drugom svetskom ratu ovde ide od sedam stotina hiljada do milion i po. Sa svim tim podacima se manipulisalo posle rata, komunističke vlasti su to radile namerno, a opet, što je vrlo zanimljivo, mi smo jedina zemlja koja nije dobila ratnu odštetu. Nemci i druge sile tvrdili su da je najveći broj ljudi ovde stradalo u građanskom ratu, a ne od strane Nemaca.

* Šta je ono što bi i danas moglo da nas uznemirava?

- Mislim da ne shvatamo ni mudro, ni ozbiljno sve ono što se događalo na ovim prostorima i pre Drugog svetskog rata, i nakon toga, i sada posle ovih građanskih ratova iz devedesetih godina, čije posledice još osećamo. Ono što je jako opasno jeste da se taj rat još nije završio. Negde duboko osećam da su se određene snage samo pritajile, čekaju neki određeni trenutak da opet počnu da šire laži i traže neprijatelje, uz pomoć svih mogućih medija, interneta, “Fejsbuka”, koji su danas najmoćnije oružje.

* Da li Balkan zaista ima neki “genetski feler”, zbog čega je stalno bure baruta?

- Isto može da se pita i šta je to u Nemcima, koji su ozbiljan, stari, kulturan, vredan narod, a činio je takve zločine. Šta je sa svim tim ljudima, i šta je sa onima koji su znali da se to događa, a nisu se pobunili? To zlo je u ljudskom biću, i u određenim okolnostima, kada se događaju takve stvari, od ljudi čini monstrume. Vrlo je mali broj onih koji u takvim momentima uspevaju da se sačuvaju - da sačuvaju svoju ljudskost, dostojanstvo, hrabrost, bilo da ne učestvuje u tome, bilo da se masovno pobune protiv toga, ugrožavajući čak i sopstveni život. Bilo je takvih ljudi, bilo ih je i ovde, znam dosta primera. A Balkan je na razmeđi puteva - ovde su se uvek igrale velike igre, uvek su nas svađale velike sile. I dan - danas to rade.

DOSADNA KIJAVICA * Postoje mišljenja da je antisemitizam duboko ukorenjen u svim narodima. Ima li bilo kakve istine u tome? - Što je rekao jedan izraelski istoričar, antisemitizma ima svuda, ima ga čak i na Antarktiku, gde nema Jevreja, i to nije tako mnogo strašno, samo je dosadno, kao kijavica. Opasno je kad pređe na pluća. Ja sam, recimo, o temi Starog sajmišta i Jevreja u Srbiji pričao još pre dvadeset godina, a moji odlični prijatelji, poznanici, u tome su videli da sam ja rekao neke stvari protiv Srba, koje nisu tačne. Pri tom sam ja polu-Srbin, i to pedeset odsto težak Srbin. Ono što je najkomičnije ili najapsurdnije u mojoj sudbini jeste to da me Jevreji nikada nisu prihvatili kao čistog Jevrejina, pogotovu što nisam religiozan čovek, jer mi majka nije Jevrejka. Naravno, Srbi me nikada nisu razumeli kao Srbina, pošto mi je otac Jevrejin. A ja sam se nacionalno uvek izjašnjavao kao Jugosloven, tako sam se izjasnio i na poslednjem popisu.


* Šta je ono što bi kao narod trebalo da naučimo?

- Ono što je Đinđić govorio - naš narod mora da shvati da nije najbolji narod, i da mora mnogo da radi na sebi. On je imao hrabrosti da govori tom svom narodu i loše stvari. Za razliku od prethodnih i kasnijih političara koji su se samo dodvoravali narodu. Možda je zato i ubijen, jer je imao hrabrosti da kaže istinu. A mi smo, nažalost, uvek eliminisali naše najbolje, terali najdarovitije i najpametnije, i stalno pravili tu negativnu selekciju. I to se dešava stotinama godina - zato što se najgori uvek najbolje udružuju.

* U sadašnjim okolnostima, gde vidite neku našu građansku strategiju?

- Jedino što sam svestan jeste da je ovo vrlo opasan trenutak, i da moramo da budemo jako udruženi i oprezni. Čini mi se da možda dolazi vreme kada će građanski sloj, građanski bunt, opet morati da se organizuje, kao u vreme 5. oktobra, iz prostog razloga što sa svih strana, po mom mišljenju, navaljuju raznorazni elementi - bilo da su u pitanju neuki, nestručni, nekvalifikovani, kriminalni, nacionalni, željni brzog bogaćenja, vlasti po svaku cenu, željni podela, mržnje, svega onoga što smo već preživeli.

* Da li sve to može da zaustavi građanski bunt, ili je to posao pravne države?

- Naš opstanak zavisi, pre svega, od nas samih, i svesti o tome ko smo, šta smo, šta želimo da budemo, i gde hoćemo da idemo. Zavisi i od elite, jer narod sam to niti ume, niti može da vidi, a najviše će zavisiti od vođa koje će nas voditi. Naravno, zavisi i od kritične mase građana, nezavisnih intelektualaca, slobodoumnih ljudi. Svi bi morali da se ujedine i da stvore bazu koja će biti fundament daljeg razvoja. To je jedino što vidim, a možda je sve to utopija. Ono što sam siguran jeste da nam niko sa strane neće pomoći. Naprotiv!