Strah je u ovim zemljama posejan kao usev, na vreme, sa planom i dobrim poznavanjem tla i svih uslova, zatim je pažljivo negovan i održavan, i sada donosi plodove,” zapisao je Ivo Andrić u “Bifeu Titanik”.

Ovu pripovetku dramaturško-rediteljski obradio je Nebojša Bradić, u komadu “Noć u kafani Titanik” koji će praizvedbu imati u Knjaževsko-srpskom teatru “Joakim Vujić”. Subota će tako i u Kragujevcu i našem najstarijem pozorištu biti u znaku obeleževanja pola veka od kada je Ivo Andrić, na svečanosti u Švedskoj akademiji, primio Nobelovu nagradu.

Posle uspešne dramatizacije i inscenacije “Proklete avlije”, Bradić se u novom komadu protkanom motivima iz Andrićeve proze, kroz atmosferu predratnog i ratnog Sarajeva, bavi odnosom progonitelj - žrtva. Priča o buđenju fašizma u Sarajevu 1941, aktuelna i u ovom vremenu, istovremeno je i metafora za sudbinu našeg prostora tokom istorije. Ali, ona govori i o toleranciji koja jedina može premostiti različitosti.

PODELA ZA “Noć u kafani Titanik” scenografiju je uradio Milivoje Štulović, kostime Jelena Janjatović, koreografija Vera Obradović, a muziku Dragoslav Tanasković. U predstavi igraju Miloš Krstović, Mirko Nanić, Miodrag Pejković, Isidora Rajković, Milić Jovanović, Nikola Milojević, Jasmina Dimitrijević, Marina Perić Stojanović, Draga Stokić i ostali.

- Ova predstava će po mnogo čemu otvoriti i pitanja slična onim iz devedesetih - kaže reditelj i autor teksta. - To je jedinstavena priča o potrebi za tolerancijom, na koju smo svi zaboravili. Siguran sam da će posle ove predstave gledaoci otkriti više o Andriću nego što su znali. Andrić je savršeni pisac, koji ima savršenu kontarolu nad rečima. Nadam se da smo mi uspeli da ga pažljivo pročitamo i pretočimo u predstavu.

Posle premijere u Kragujevcu, “Noć u kafani Titanik” imaće još dva premijerna izvođenja u srpskim pozorištima -14. decembra u Kruševcu i 16. decembra u Užicu.

- Tokom istorije smo se suočavali sa haosom mogućnosti koje stvaramo putem svog sopstvenog nemira - smatra Bradić. - Drama kombinuje taj haos sa urođenim imperativom da budemo ljudi. Drama stoji na ivici ovog ambisa. Za ljudskost treba da se borimo. Mi je stvaramo, a to predstavlja neumoljivi teret tragedije. Ukoliko ovu slučajnost pretvorimo u katastrofu, onda naši životi i smrti predstavljaju kazne koje smo propisali sami sebi.