NARAVNO, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me “slobode”, svojataju, mrze i mrcvare. A ja više i ne znam šta znači ta reč? Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio srećan, ili je sloboda onaj trenutak kada sam odlučio da napišem ovu knjigu?

Glas Žarka Lauševića, koji govori svoju potresnu ispovest, poslat preko Atlantika, u utorak je na promociji njegove autobiografije “Godina prođe, dan nikad”, za trenutak zaustavio vreme u prepunoj sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke. Glas koji se u Beogradu nije čuo duže od decenije i lice sa velikog filmskog platna, osenčeno minulim, mučnim godinama, uzbudili su na stotine prijatelja, kolega, poštovalaca. U dubokom muku upijali su svaku reč koju je Laušević ugradio u pripovest o sopstvenom grehu i sopstvenoj kazni.

- Žarko Laušević je ponovo među nama. Pitam se da li je ikada i odlazio, a ja kao njegov prijatelj znam da nije - Žarkov kolega još iz studentskih dana, Branislav Lečić, ovim rečima otvorio je promociju najnovijeg hita u izdanju Kompanije “Novosti”. - Nisu ovaj skup i ova knjiga tu da bi nesreću koja se desila rehabilitovali. Ona je objavljena kao suštinska potreba jednog čoveka da se obračuna sa sobom, ne zato što to duguje sebi, već i javnosti.

O poduhvatu blistavo darovitog i vanserijskog glumca, da životni pakao koji je prošao posle fatalne noći u podgoričkom kafeu “Epl” gde je život izgubilo dvoje ljudi, pretoči u knjigu, u utorak su govorili i Jovan Ćirilov, teatrolog, Darko Bajić, reditelj, Vladan S. Bojić, Lauševićev advokat i Manojlo Vukotić, generalni direktor i glavni urednik “Novosti”.

VELIKO INTERESOVANJE U krcatoj sali Kinoteke, u utorak su, između ostalih, bili Vuk Drašković, Zdravko Šotra, Mihajlo Miša Janketić, Ljubivoje Ršumović, Svetlana Bojković, Radoš Bajić, Milisav Savić, Neda Arnerić, Cveta Mesić, Katarina Gojković, Miodrag Mića Jovanović, Jovan Marić...
Zbog gužve, mnogi nisu uspeli da uđu u salu, ali su poput mladog glumca Viktora Savića, među prvima kući poneli knjigu, koja je tek od srede u prodaji na kioscima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Još u utorak, širom zemlje, na prodajnim mestima pravljene su liste čekanja za Lauševićevu autobiografiju.

- Ovaj rukopis nije biografija. Ni autobiografija, ni dnevnik ni hronika, ni roman - objasnio je Vukotić. - Sve je to pomešano i zgusnuto, prozračno i uzbudljivo. Inteligentan, darovit, obrazovan, Žarko uspeva da paralelno pripoveda dva života: onaj od noći ubistva, tragedije i prvih 466 zatvorskih dana i onaj pravi, u kome slaže medaljone svog porodičnog odgoja, uzrastanja, pa do filmskih i pozorišnih scena, uloga i dogodovština.

Laušević je pišući ispovest, kako primećuje Vukotić, zadivljujuće lako, hirurški precizno, jezički bogato, stilski čisto, ispredao životnu putanju, otvoreno i dirljivo:

- Iskrenost sa kojom izlaže je fascinantna, ne štedi sebe, skida se do gole kože. Guli je. Ukucava eksere u svoje meso - dok samog sebe razapinje.

Prema Vukotićevim rečima, Laušević plastično vaja i razgrće sudbine svojih zatvorskih drugova, slika galeriju kažnjenika, nesrećnika sabijenih iza rešetaka. Ali, na pojedinim mestima i sebe crta kao klovna, znajući da se predstava igra dugo, u više činova, u tuđoj scenografiji... Zato s vremena na vreme, stranice knjige natapaju vodoskoci šale, humora i topline, slapovi koji peru i telo i dušu.

- Ovo je knjiga bolne istine - zaključio je Vukotić. - Zavodljive tuge. Nesebičnog preispitivanja. Oporog priznanja. Grešničke nade. Očuvanog dostojanstva. Maštovitog traganja. Ljudske spoznaje.

Prisećajući se detalja kobne noći, posle budvanskog izvođenja predstave “Kanjoš Macedonović”, Jovan Ćirilov je konstatovao da se Žarko Laušević, može smatrati u punom smislu reči tragičnim junakom našeg vremena, koji sa sobom nosi antičku tragičku krivicu. Umesto da ih kao glumac oživljava na sceni, on sam je postao tragični junak.

- Talentovan čovek nikada nije talentovan samo za jednu stvar - rekao je Ćirilov. - Ovaj veliki glumac je i veliki pripovedač, veliki pisac, veliki ispovednik, majstor reči i čovek koji ume da misli. Knjiga je prožeta bolnom filozofijom, koja je istinska, duboka i iskrena, a potekla je iz tragičnog iskustva jednog nesumnjivo pametnog čoveka.

Lauševićeva ispovest je, prema rečima Ćirilova, pisana sa velikom pažnjom i darovito:

- Gotovo je jedinstvena u svetskoj literaturi. Na više od četiri stotine stranica nema nijedne rečenice koja je ponovljena, ni jedne ponovljene misli. To je četiri stotine stranica potpuno novog mišljenja, izlaganja činjenica, razmišljanja nad njima, koje su zaista očišćujuće za svakoga ko ih pročita.

CRNI I ŠILJA
U “Sivom domu”, prisetio se Lečić, on je igrao Crnog, koji je stalno bežao iz zatvora, tragajući za slobodom, a Laušević Šilju, spremnog da izdrži sve, kako bi se iščupao iz zatvorenog kruga:
- Čudno kako se život poigra sa nama. Uloga Šilje i uloga Crnog danas je takva da sam ja više Šilja, a Crni je više on. On je u odbrani sebe napravio jedan prekršaj koji se ceo život vuče i za koji nema veće kazne od sopstvene savesti. A ja sam malo trpeo i shvatio do koje mere moraš da poništiš svoje ja da bi preživeo.

Reditelj Darko Bajić prisetio se da je Žarka Lauševića prvi put na sceni video kao studenta glume (bio je u izuzetno darovitoj klasi profesora Milenka Maričića, sa Zoranom Cvijanovićem, Svetislavom Goncićem, Oliverom Ježinom, Sonjom Savić, Branimirom Brstinom...) i da se još tada izdvajao svojom pojavom, šarmom, energijom, darom i osmehom.

- Čitajući knjigu razmišljao sam šta se desi jednom tako velikom umetniku kao što je Žarko kada mu se oduzme sloboda - rekao je Bajić. - Kada se sputa. Kada mu se oduzme prostor u kome se kreće. Kada ne može da kaže šta sve misli i oseća. Iz slobode je Žarko crpeo svu svoju energiju. Zato je ova knjiga jedno strahovito svedočenje o tome šta se sa umetnikom desi kada izgubi slobodu, ali i vredno iskustvo koje može da posluži ostalim umetnicima. Žarko je kroz svoje uloge znao da kaže ono što misli i osvajao je publiku.

Ideal glume je da to što glumac igra i izgovori na sceni, platnu, televiziji, bude verodostojno, da stoji iza toga, da pronađe istinu u sebi, zapazio je Branislav Lečić:

- I obično život - a najčešće bol, ume da obogati čoveka, da to što izgovara zaista bude upečatljivo i uverljivo. Moglo bi se reći da život hrani glumačku ličnost, a glumačko iskustvo - život. Ovo čudo i ovaj krug kod Žarka Lauševića su dobili potpuno neočekivani pečat. Gotovo je neverovatno do koje mere je ono što je on radio, pre svega na filmu, u stvari bilo prejudiciranje nečega što će mu se desiti u životu. Ova knjiga će pomoći da ljudskost u nama proradi, kao i u onima koji su žrtve ovoga nesretnog slučaja. Da shvatimo da čovek mora da ostane čovek. Da mora da prašta - zaključio je Lečić.

PUT UZ LITICU

Žarko govori da nije - i da nikad neće biti slobodan čovek. To savest iskrenog naboja njegove duše govori. Odlučio je da krene uz liticu, uspravno, na put u nepoznato, u odvažno. Da li i neočekivano? Taj apsolutno nepredvidljiv put stremljenja uvis, bez oslonca i bez ikakvih jemstava, Žarko je započeo upravo ovom knjigom. Put vredan svakog poštovanja - rekao je Lauševićev advokat Vladan S. Bojić.


Miša Janketić: PROČITANO

- Bolje bi bilo da dam izjavu kada pročitam knjigu, mada je sve ovo za mene davno pročitana knjiga, sa kojom na neki način živim, sa kojom sam živeo, tako da će ova knjiga biti još neka potvrda ili bogaćenje mojih saznanja o Žarku.


Vanja Bulić: NAUK

- Čim sam čuo da je napisao knjigu, razmišljao sam o tome kako je jednoj umetničkoj duši da živi i preživi sve što mu se dogodilo. Pošto sam čuo ove odlomke, vidim koliko je patnje bilo dok je ovo pisao. Mislim da knjiga treba da bude nauk svima.

MAJČIN SAVET - Voleo bih da ova knjiga nije bila napisana, a kako je napisana, divno je što je i objavljena, jer svedoči o ljudskoj sudbini, a istovremeno je i iskustvo svih nas - kazao je Jovan Ćirilov. - Pored svih nesrećnih okolnosti koje su se desile Žarku Lauševiću, treba reći i to da je od majke pred suđenje dobio pismo u kome piše: “Ja, vaša majka, molim vas da tog dana budete uredno i pristojno obučeni, dostojanstveni”.

Radoš Bajić: ŽALOST

- Iako se desilo da sa Žarkom nisam nikada zajedno igrao, ni u jednom kadru, ne mogu a da ne osetim duboku žalost zbog svega što mu se desilo kao kolegi i čoveku. Kao što duboku žalost osećam i prema njegovim žrtvama.


Vuk Drašković: KARAMAZOV

- Izuzetna knjiga, jedinstvena. Pročitao sam je. Ovo je stvarni Karamazov. Žarko je na robiji, i razmere njegove patnje pored sveg njegovog talenta da predstavi tu svoju muku nije moguće sabiti ni u jednu, ni u dve ni u deset knjiga.


Zdravko Šotra: TUGA

- Moj stav je - ona ista tuga koju osećam svih ovih godina zbog nestanka sa scene jedne od najplemenitijih glumačkih duša. Ono što mu želim jeste da sav ovaj užasan san prođe i da može da se ponovo vrati na scenu. Ja mislim da je to moguće.


Jovan Marić: KOBNO

- Bio sam psihijatrijski veštak u slučaju Žarka Lauševića. Ono što sam onda mislio, mislim i sada: ne ubija samo čovek, već pištolj, nož, sekira, palica... Ovaj slučaj može da posluži kao pouka mladima da ne nose sa sobom oružje


Merima Njegomir: SUDBINA

- Veoma sam tužna i potresena, naročito sada, posle ove promocije i Žarkovog video obraćanja.

Žao mi je što je sve to preživeo. Očigledno je da je to bila njegova sudbina.


Ljubivoje Ršumović: POTRESNO

- Bilo je veoma potresno prisustvovati u utorak predstavljanju ove knjige u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Mogu samo da zamislim koliko je sama Lauševićeva knjiga “Godina prođe, dan nikad” potresna.