ONI koji vole pikarske romane sa puno avantura neočekivanih događaja, intriga i preokreta, a čiji su protagonisti izuzetno živopisne ličnosti, nošene različitim ambicijama i strastima, naveliko će uživati u novom romanu Dobrila Nenadića “U senci crne smrti”, u izdanju beogradske “Prosvete”.

U najkraćem, glavni junak mladić zvani Zorzi (u stvari Đurđe) zatekao se na venecijanskom trgovačkom brodu “Karla” početkom 1510. godine. Posadu čine u svakom pogledu sumnjivi ljudi koji kriju svoju prošlost. Na putovanju, prepunom iskušenja i opasnosti kraj afričke obale, na brodu izbija kuga za to doba opaka i neizlečiva bolest. Od “crne smrti” mnogi umiru a Zorzi u dobro skrivenom prsluku jednog od njih pronalazi dragulje i preko noći postaje bogat. Uspeva da se domogne kopna i stigne u živopisnu i raskalašnu Veneciju gde će, pod drugim imenom postati ugledni trgovac mesom. Osvojiće srce svoje davne ljubavi Đine, oženiće se, ali će kuga ponovo zapretiti...

BIOGRAFIJA Dobrilo Nenadić (71), autor sjajnih romana “Dorotej”, “Despot i žrtva”, “Sablja grofa Bronjskog”, “Pobednici”, “Mrzovolja kneza Bizmarka”... za koje je dobio pregršt priznanja, među kojima su dve nagrade Narodne biblioteke Srbije, “Meša Selimović”, “Svetozar Ćorović”, “Bora Stanković”, sa suprugom Petkanom živi mirne penzionerske dane u Arilju. Posle svake knjige, pa i ove, kaže da mu je to i poslednja, ali i sam zna da to nije tako jer će ga već koliko sutra iznova zasvrbeti prsti...

- Mnogi su podsticaji za ovakvu priču. Na prvom mestu to je bio jedan članak u novinama o nekom američkom profesoru istorije koji je utvrdio da su Srbiju opustošile tri epidemije kuge u četrnaestom veku. Prva je bila 1348, koja je pokosila polovinu evropskog stanovništva, od koje se car Dušan sklonio u manastir Hilandar, druga se dogodila pre Maričke i treća pre Kosovske bitke. Te epidemije su pomogle Turcima da pobede. Da sam znao za tu epidemiju kuge pred Kosovsku bitku, dodao bih važan motiv svom “Romanu o Obiliću”. Tu je zatim i priča o poslednjem srpskom despotu Stefanu Slepom Brankoviću, koga su dvojica katoličkih kraljeva ugarski Matija Korvin i bosanski Stjepan Tomašević oterali iz Smedereva 1459. godine da bi šest meseci kasnije predali Turcima tvrđavu i despotovinu bez borbe.

* Sudbina despota Stefana se provlači kroz roman...

- Taj ponosni i uspravni čovek, jedan od najčasnijih u celokupnoj našoj istoriji čitavih petnaest godina se slep potucao sa ženom i troje dece po katoličkom zapadu ne pomišljajući da se odrekne svoje vere. To je početak našeg izbeglištva, koje avaj traje sve do današnjih dana. Ovo je u isto vreme na neki način omaž i velikom španskom moreplovcu Huanu Sebastijanu Elkanu, koji je prvi oplovio svet. Slava je pripala Magelanu iako je on stigao samo do pola puta. Izgleda da su nepravde bolna tačka čovečanstva. Nismo samo mi stotine i stotine zaslužnih ljudi zaboravili dok smo mnoge razbojnike i dripce uzvisili i kao uzor mladim pokolenjima istakli. Pa se čudimo.

* U svim vašim knjigama, pa i u ovoj, ističete vitalistički pristup životu. Vaši junaci sve čine da ostvare svoje želje i snove.

- Volim ponosne i uspravne ljude, radne i uporne, koji se nikada ne predaju, niti kukaju. Dosta mi je onih stenjala i kukumuda koji se stalno na nešto žale. Koji mrze i sebe i svoj narod i koji ne nalaze da ovde bilo šta valja. To je pre svega dosadno. I nije tačno. Trgni se iz otrovnog dremeža, protrljaj oči, pogledaj oko sebe, razmisli i videćeš da su svuda oko tebe pare samo treba da se sagneš i da ih pokupiš. Daj ruke na vajdu umesto da turiš ispred sebe tanjir i da čekaš da ti se neko smiluje. Ponosan sam na svoje Ariljce jer je opština Arilje po bogatstvu među prvima u Srbiji, a po plodnosti zemljišta i po klimi među poslednjim.

* Ličnosti u romanu se neprestano prerušavaju, izdajući se za one koji nisu. Ta maskarada nije karakteristična samo za 16. vek u raskalašnoj Veneciji?

- Ovo je i razumljivo jer moj junak Đurđe krije svoje ime i svoje srpsko poreklo. On tako radi zato što je na to primoran u jednoj netrpeljivoj sredini gde su svi inoverci bili proganjani kao jeretici. Ta promena imena se dešava, nažalost, i danas, iako više nema inkvizicije, njenih točkova za mučenje i lomača. Pomenimo samo one najpoznatije naše ljude u belom svetu koji su zamenili naša prosta imena za otmenija. Čarls Simić, Stiv Tešić, Majkl Đorđević.

ČUDO PISANJA - Uživam u pisanju i to je jedno zadovoljstvo koje mi je milostivi Bog darivao. Pisao bih i kada ne bih imao ni jednog jedinog čitaoca prosto zato što je to samo po sebi čudo da nešto ni iz čega nastaje, a da ni sam ne znam kako se to dešava. A desilo se da su neke od tih knjiga imale velike tiraže i brojna izdanja.

* Ovaj svet stoji, napreduje ili propada na jednom zakonu - novcu, zaključuje vaš junak. Moć tog “zakona”, nažalost, iskušavamo i u ovom našem vremenu?

- Žudnja za moći - to je osnovni pokretač ljudske vrste. Nekada se moć ovaploćuje u novcu, nekada u vlasti ili u isto vreme i u jednom ili drugom. To je tako, sviđalo se to nama ili ne.

* Roman je u znaku i varljivosti ljudske sudbine: bogatstvo i sasvim drugačiji život Đurđu je praktično donela kuga, koja mu je, opet zapretila da mu uzme ono do čega mu je najviše stalo, voljenu ženu Đinu...

- Da, to je paradoks na kome stoje stubovi ovoga romana kao što i raskošna i pompezna Venecija stoji na svojim hrastovim stubovima koji tonu u mulj i trunu. Da ipak ne otkrivamo sve te skrivene i zamršene puteljke, da to ostavimo eventualnim čitaocima, ako ih bude. Nije fer. Ni Agata Kristi u svoje vreme nije otkrivala ubicu među desetak osumnjičenih.

* Iz kog razloga ste kraj romana ostavili otvorenim, da čitaoci nagađaju hoće li Đina preboleti opaku bolest?

- Bez učešća čitalaca, njihove mašte i znanja ovaj roman, kao i svi drugi uostalom, bio bi samo skup nekih slova poređanih na papiru. Taj zapis oživljava tek u čitaočevoj uobrazilji u tom neverovatno složenom mikrokosmosu koji se sastoji od ko zna koliko milijardi neurona. Koliko god ima čitalaca, neke knjige toliko je i različitih njenih verzija kao što bi od istog scenarija stotinu reditelja napravilo stotinu različitih filmova. Hajde dakle da pustimo Đinu neka se sama izbori sa opakom bolešću.

* Pre deceniju, u intervjuu za “Novosti”, ukazujući na narcisoidnost i gramzivost moćnih i bogatih zemalja, rekli ste: “Oni će se, ako se na vreme ne trgnu, ugušiti u sopstvenom salu. Doakaće im izobilje”. Kao da ste bili “prorok”?

- To i nije bilo teško predvideti. Tako što se mnogo puta dogodilo. Velike i silne imperije propadale su na vrhuncu svoje moći kad je izgledalo da su sve svoje takmace pobedile i da njihovom gospodstvu neće biti kraja, imperija Aleksandra Makedonskog, Rim, Džingis Kan, Vizantija, Napoleon, Otomansko carstvo, Rusija, Nemačka dva puta, Britanija,.. Sve su se one udavile od prevelikog zalogaja koje su pokušale da progutaju. To je prosto zakon koji važi za sve u prirodi pa i za ljudsku vrstu tako da tom zakonu ne podležu samo velike države nego i preduzeća, porodice pa i pojedinci.



OMILJENI ROMANSIJERI

- Čitam sve što mi dođe do ruke. To mi je izgleda ostalo iz mladosti kada se u malenom Arilju nije moglo lako doći do knjige. Ostala je navika da svakoj knjizi pristupam sa poštovanjem i uvažavanjem. Neko je tu u to svoje delo uložio sve svoje snage i nade. U svom sjajnom romanu “Kontrapunkt” Haksli na jednom mestu kaže da je za pisanje loše knjige potrebno isto toliko truda kao i za pisanje dobre. Razlika je samo u talentu pisca. Kaže da je priroda silno nepravedna jer nikakav trud ne može da nadomesti nedostatak talenta. Dabome, moji omiljeni pisci su veliki romansijeri na prvom mestu Rusi Dostojevski, Tolstoj Šolohov i Pasternak, potom Servantes, Dikens, Džojs, Igo, Prust, Tomas Man, Kafka, Fokner, Hemingvej, Markes... i stotine drugih. Sada čitam roman “Car Dušan” Vladana Đorđevića koji je pisan od 1875. do 1918. Taj svestrano daroviti čovek, nažalost zaboravljen i prećutan kao i mnogi drugi, uložio je veliki trud da bi na upečatljiv način svojim čitaocima prikazao lik i delo našega cara.