DAN Narodnog pozorišta i otvaranje nove, obnovljene scene “Raša Plaović” obeležiće dugo planirana premijera: “Zli dusi” Dostojevskog, u režiji i dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat. Ozbiljan umetnički poduhvat, s velikim očekivanjima - samih aktera, kuće, ali i pozorišne javnosti. Jer, živimo u vreme kada se kriza očitava i u odsustvu svake, pa i umetničke odvažnosti za kapitalna dela.

* Ovo je vaša četvrta dramatizacija (prethodile joj “Mrtve duše”, “Lolita”, “Đavo je bio vruć”), šta je najvažnije u jednom takvom zadatku?

- Neophodno je pronaći “vrata i prozor”, tačku kroz koju je moguće uvući se u svet ideja i događaja. Od tog polazišta zavisi čitava građevina koja će biti na njoj sagrađena. Nema “neutralnih” dramatizacija. Vađenje dijaloga iz romana i prosto nizanje dijaloških scena, ili pretvaranje proze u dijalog, najgore su dramatizacije koje zapravo kroz dijalog prepričavaju delo - objašnjava Tanja Mandić Rigonat. - Inače, u svoje vreme dramatizaciju ovog naslova radio je Kami u duhu egzistencijalističke filozofije. Vajda je pošao za njegovom dramatizacijom i napravio svoju. Petar Štajn je stvorio delo koje se igra dvanaest sati. Sigurna sam da je svuda prisutan Dostojevski, ali kroz duh i doživljaj ovih reditelja i pisaca.

HITLER - NE MOGU da prežalim što je moja predstava “Hitler i Hitler” skinuta sa repertoara Ateljea 212! Imala je umetnički razlog da postoji na sceni, a imala je i publiku. Bila je aktuelna i za sezonu “Ekst”, i za “Nekst”, pa i u ovoj - “Utopija”.

* Koji je bio vaš put?

- Pošto su “Zli dusi” roman hronika, i politički i metafizički, ja sam koračala na dva koloseka. Prvi je bio odabir događaja iz tog romana koji obiluje, po mišljenju nekih kritičara, disperzivnom fabulom. Prvi kolosek bila je konstrukcija fabule do koje sam došla tako što sam dramatizaciju koncentrisala oko složene ličnosti Nikolaja Stavrogina i pratila njegovu unutrašnju sudbinu. Na priču, kako se njegovo osvajanje slobode reflektuje na ličnosti i događaje oko njega... Kada je Dostojevski pisao roman, savremenici su lako prepoznavali na nivou pamfletskog koje su ga ličnosti inspirisale u formiranju likova Petra Verhovenskog, Šatova, Kirilova. Svi piščevi junaci žele da menjaju svet, ne bi li on postao bolje mesto za život. Nadahnuti su i anarhisti iz 19. veka, a ja sam u dramatizaciju utkala i “Manifest anarhizma”, Kropotkinove misli, “Katehizis revolucionara” Nečajeva... Ključna misao u romanu je da najlepše ideje, kad ih se dokopaju hulje, postaju strahota. Jer, problem je u ljudima koji ideje upotrebljavaju i zloupotrebljavaju.

POEZIJA * Imate dve zbirke pesama, “Misterija srećnog kontrabasa” i “Iz života ptica”. Pišete li nešto sada? - Ništa bitno. Nema nove zbirke. Valjda mi duša više na taj način ne progovara...

* Tako je u svakom, pa i ovom našem vremenu?

- Ovo je doba Petra Verhovenskog. Vreme neljudi, političkih hulja i slavoljubaca uzavrelog ega. Dok god čovek ima savesti, može se nazvati čovekom. To je Stavrogin: kakva god dela činio, dok god ima savesti, muči ga sopstvena ličnost i pitanje smisla. Čovek bez savesti postaje razorna nepogoda, ma kakvim rečima se okitio. Zar toga danas nemamo u izobilju?

* Postoji uvreženo mišljenje da Dostojevski nije “pogodan” za scensko izvođenje?

- Ja mislim potpuno suprotno! Njegovi romani su tragedije, a likovi traže da scenski progovore. Ali, scenska priča se ne dobija prostim fabuliranjem. Ona traži scenski jezik i po horizontali i po vertikali. Na Bitefu sam gledala fantastičnu Vajdinu postavku “Zločina i kazne”. Kod nas se, nažalost, retko radi Dostojevski, kao i Tolstoj. Šest godina sam čekala ovu predstavu. Zašto? Kod nas je sve “eto tako”. Ipak, srećna sam što ga sad radim. Ima jedna rečenica Petra Verhovenskog koja kaže: “Treba postaviti barut na sve četiri strane sveta, zapaliti svet i gledati kako gori. Tada ne bi bilo dosadno...” Zar nemate utisak i da današnji svet gori? U predstavi postoji i rečenica: “Od Amerike do Baltika sve smrdi. Kapitalizam je sve pojeo, svario i povratio”.

PODVIG - SLEDEĆA moja režija biće u Rijeci: predstava “Dabogda te majka rodila”, po tekstu Vedrane Ruden. Probe počinju u februaru, a premijera je krajem marta. I još nešto. Smatram apsolutnim podvigom što za ovih osam meseci (od kada su počele probe) niko nije izašao iz ekipe. Proživela sam nestvarno vreme iščekujući premijeru, jer je od početka bila planirana za otvaranje renovirane scene “Raša Plaović”... Kada se rade tako velika dela, morate da imate i beskompromisnu podelu. A ja je imam! Zahvalna sam što mi je bilo omogućeno da uz briljantne glumce Narodnog pozorišta, dovedem umetnike sa strane i tako okupim jedan izuzetan ansambl.

* Zašto ste do realizacije čekali čak šest godina?

- Moj profesor Dejan Mijač hteo je da radi “Zle duhe”. Ali, nije želeo postojeće dramatizacije nego neku iz ovog trenutka i vremena. Svetozar Cvetković i on su me angažovali, a kada sam ja dramatizaciju uradila i Mijač je pročitao, rekao mi je da ja treba i da režiram. Odnosno, da je to gotova režija. I bio je u pravu. Istovremeno sam radila i jedno i drugo: načinom komponovanja priče i scenskim kontekstom.

* Ko koga u vama više sluša: dramaturg reditelja ili reditelj dramaturga?

- I režija je učitavanje sopstvenog doživljaja. Ne postoji neutralan umetnički čin. I ona je dijalog sa piscem. Kao i dramatizacija, to je “propuštanje” kroz sopstveno biće. Da me nisu zvali, nikad ne bih sama odabrala ovaj piščev naslov već neki drugi... Bilo je to hazardersko, samoubilačko prihvatanje izazova i rebusa. Donelo mi je nešto neprocenjivo: da u sebi godinama nosim rečenice tog genija, a onda osam meseci delim svet njegovih ideja sa izvanrednom ekipom glumaca.

* Iz već bogatog rediteljskog opusa, da li izdvajate neku predstavu koju potpisujete “celim svojim bićem”?

- Sve je počelo sa “Lolitom” i dramatizacijom romana. Potom sam radila radio dramu, pa predstavu. Inače, volim sve svoje predstave, a među najizazovnijim tekstovima izdvajam “Kiseonik”, “Hitler i Hitler”, “Bergmanovu sonatu”, “Čoveka slučajnosti”, “Svice” i “Seksualne neuroze mojih roditelja”. Tema je uvek imperativ. Ali ne samo ona. Potreban mi je scenski rebus, da me tekst pomeri ka nekoj dubljoj tački u meni samoj. Da se upustim, krenem i živim s problemima koje delo nosi. Da imam osećaj da treba nešto bitno da kažem i podelim s ljudima. Ipak, tema nije dovoljna. Nema umetničkog zaklanjanja iza nje: ne želim da komentarišem život, da budem taster umetnik.

* Zašto kažete da je Dostojevski savremeniji od mnogih naših savremenika?

- Jer savremenost ne podrazumeva preuzimanje stvarnosti ili problema, tema. Savremen si ako uspeš da uhvatiš jednu ontološku dubinu i oživiš je jezikom umetnosti kojim se služiš. Dostojevski je pisac koji je tako duboko uronio u čoveka da u njemu prepoznajem Ničea i mnoge druge vatre uma...