NAJVEĆA misterija u vrtlogu pljački srpske kulturne baštine je sudbina najdragocenijih srednjovekovnih rukopisa koje je do 1915. čuvala Narodna biblioteka u Beogradu. Uoči Makenzenove ofanzive direktor Narodne biblioteke Jovan Tomić spakovao je 56 najdragocenijih i najvrednijih rukopisnih i starih štampanih knjiga u dva sanduka koje je poslao da se evakuišu s arhivom Ministarstva inostranih poslova. Međutim, na niškoj železničkoj stanici dragocenim kovčezima gubi se svaki trag i dugo se verovalo da su rukopisi i knjige uništeni.

Do preokreta je došlo kad je izvesna dama 1933. ponudila antikvarijatu u Frankfurtu na Majni "Prizrenski prepis Dušanovog zakonika" iz jednog od sanduka iz Narodne biblioteke. Ispostavilo se da ga je ukrao nemački oficir Fom Vilkens i po ceni od nekoliko hiljada maraka vraćen je u Beograd.

Tri decenije kasnije u Zagrebu akademik Vladimir Mošin, tada šef arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije otkriva još dva ukradena rukopisa. Bez imena, obeleženi samo brojevima, u depou Sveučilišne biblioteke bili su skriveni Dobriljsko četvorojevanđelje i Koriški prolog. Ispostavilo se da je opljačkane rukopise njih odnekud doneo uoči Drugog svetskog rata hrvatski ban Ivan Šubašić.

Uskoro je Mošinu stiglo i pismo iz Odeljenja knjige Britanskog saveta u Londonu, radi konsultacija u vezi četiri srednjovekovna rukopisa i jedne knjige u čuvenoj biblioteci ser Čestera Bitija u Dablinu. Ispostavilo se da je Amerikanac Biti, koji je uoči Prvog svetskog rata radio na otvaranju rudnika na Kosovu, u svojoj zadužbini imao pet opljačkanih rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu: Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, Praznični minej iz 1537. godine, Srpsko četvorojevanđelje raške škole iz 13. veka, Čitanje iz apostola i jevanđelja iz 13. veka i fragment Vlaškog jevanđelja iz 15. veka. Prema britanskim podacima, sve knjige pripadale su zbirci izvesnog Čarlsa Kleja i prodate su na aukciji u Sotbiju, iako su sve u to vreme bile u depou Narodne biblioteke.

Tek pre nekoliko godina zahvaljujući Vladimiru Davidoviću iz biblioteke u Dablinu dobili smo skenirano Nikoljsko četvorojevanđelje koje je zahvaljujući donatorima odštampano u 100 primeraka i poklonjeno najznačajnijim bibliotekama i manastirima.

- Poslednji dokument iz sanduka Narodne biblioteke koji se pojavio u javnosti bio je uvodni deo, prvih 12 strana dečanske Hrisovulje čije je fotokopije u SANU doneo jedan katolički sveštenik iz Crne Gore - kaže Davidović. - Za ovaj rukopis tražio je 30.000 maraka i otvaranje nekog lokala, što nije bila nerealna cena, ali dvojica uticajnih akademika su loše procenila da je reč o falsifikatu i sprečila otkup uz reči "za svaku marku bio bi kupljen jedan metak kojim bi pucali na Srbe". Ipak, bili smo srećni jer je postojanje ovog dokumenta značilo da nije uništen sanduk u kome se nalazila Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, koja je još negde skrivena.

Posle tri godine, izvesni Britanac pojavio se u SANU i zamolio da vidi arhivu, uključujući i Dečansku hrisovulju. Čim se okončala hiperinflacija, telefon u SANU je zazvonio, isti Britanac se javio sa aukcije iz Švajcarske na kojoj se prodavao prvi deo starog rukopisa i ponudio da ga otkupi i proda Akademiji po ceni od 30.000 maraka. Naglasio je da ne želi da iko zna da on posluje sa Srbima jer smo pod sankcijama.


- SANU je prodala klavir, prikupili smo i neka sredstva koja su ranije dali donatori, a sam Dragoslav Avramović nam je dao devize iz Narodne banke - seća se Davidović. - Britanac je tražio da dođem sam u hotel u Budimpešti i donesem novac, a on će poneti rukopis. Pretrnuo sam od straha, noseći kofer s 30.000 maraka, a plata mi je do juče bila dve i po marke.

Ipak, Davidović je za svaki slučaj pozvao dvojicu kolega ljudi iz Akademije da dođu u budimpeštanski "Hajat" u vreme primopredaje, za svaki slučaj.

- Sve nas je mučilo pitanje da li je reč o originalu - kaže Davidović. - Da stvar bude gora, Britanac nije želeo ni kafu da popijemo, insistirao je da što brže obavimo razmenu. Tražio sam da vidim rukopise i na prvi pogled video sam da je reč o originalima, jer su imali tragove mišijih zuba na istom mestu gde i ostatak Hrisovulje. Tako smo zahvaljujući miševima kompletirali Dečansku hrisovulju.

TAJNE VATIKANA I KATEDRALA

NAJVEĆA riznica srpskog kulturnog blaga izvan Srbije, naročito iz perioda pre Nemanjića jesu arhivi Vatikana, a u trezoru Crkve Svetog Petra nalazi se izuzetno vredna ikona Svetih apostola Petra i Pavla s ktitorima, kraljicom Jelenom i sinovima Dragutinom i Milutinom s kraja 13. veka - naglašava Davidović.

Srpske baštine ima i širom Italije, a naš sagovornik podseća da su Stefan Dečanski i car Dušan dali Bazilici Svetog Petra u Bariju prvobitni ikonostas od "glamskog srebra"- legure srebra i zlata.

- Iznad groba gde počivaju mošti Svetog Nikole, najčešće srpske slave, nalazi se ikona Stefana Dečanskog a većina Srba o tome pojma nema - naglašava Davidović. - Krst Svetog Save nalazi se u

katedrali u Pjaćenci, desnica Jovana Krstitelja koju je Sveti Sava priložio manastiru Žiči, danas je u katedrali u Sijeni, kao i ikona s likom patrijarha Pasjija s početka 17. veka.

U biblioteci Marčana u Veneciji nalazi se žitije kotorskog zaštitnika Svetog Trifuna iz 15. veka, kao i srpski rukopisi i inkunabule iz Dalmacije, kao deo rukopisne zadužbine Zadranina Đuzepea Prade. Naravno, tu je i blago Crkve Svetog Spiridona i monumentalno groblje srpskih trgovaca u Trstu.

BAŠTINA KAO POLITIČKO PITANjE

NIKOLA Kusovac upozorava da se na albanskim sajtovima već reklamira turistička ponuda obilazaka "Kosovarskih pravoslavnih manastira". - Naša vlast stalno zaboravlja da je kulturna baština prvorazredno političko pitanje. Na primer, posle 2000. godine međunarodni predstavnik na Kosovu Karl Štajner došao je u Beograd i tražio da mu Narodni muzej kao znak dobre volje preda neolitsku figurinu koju su srpski arheolozi iskopali na Kosmetu. Uprkos mojim upozorenjima, naši političari su izvršili pritisak i muzej je dao artefakt Štajneru, koji ga je slavodobitno doneo u Prištinu, gde je napravljen politički spektakl povodom "povratka opljačkanog albanskog kulturnog blaga"

TURSKA SVEDOČANSTVA

SRBI na Balkanu su živeli u dva komonvelta, Istočnom rimskom carstvu, koje su tek u 17. veku nemački istoričari nazvali do tad nepostojećim imenom Vizantija, i Otomanskom carstvu, a naši istoričari informacije o životu našeg naroda i danas prikupljaju iz sekundarnih izvora na Zapadu, razočarano konstatuje Vladimir Davidović.

- Turski arhivi su krcati dokumentima koji svedoče o vekovima koje smo proveli kao deo Osmanske imperije, koja je bila birokratski vrlo uređena. Međutim, osim izuzetaka kao što je profesor Darko Tanasković, našim istoričarima ne pada na pamet da odu tamo i istražuju, već prepisuju ono šta je Zapad mislio o tome šta se ovde dešavalo. U Carskoj palati, danas muzej Topkapi je riznica podataka o nama, a posetioci tu mogu da vide i ruku Jovana Krstitelja u zlatnoj rukavici (na slici), koju je u miraz donela princeza Olivera kad se udala za Bajazita Prvog.