POSLEDNjA pesnička knjiga koju je za života uobličio Novica Tadić (1949 -2011), pod naslovom “Tu sam, u tami”, predstavljena je u četvrtak u “Arhipelagu”.

Iako se pojavljuje nakon njegove smrti, pesnik je, posle nekoliko verzija u kojima je bila i podela na cikluse, dao konačan oblik ovoj knjizi, na kojoj je strpljivo radio poslednje dve godine. Pesme su vrlo jezgrovite, svedene, a Tadić najviše govori o tri teme: o padu čoveka i propasti sveta, o grehu i o snažnom osećanju kraja, iskustvu smrti.

- Smrt se gnezdi u skoro svakoj pesmi u ovoj knjizi. Ta snažna slutnja kraja vidljiva je kako na planu jezika i pesničke retorike, tako i na planu oblikovanih pesničkih slika i prizvanih i sugerisanih značenja - objasnio je urednik Gojko Božović.

Tako je u pesmi “Idući po gradu” smrt predstavljena u formi odlaska iz grada i Tadić kaže: “Ne okrećem se više. /Idem nikuda, nikome”.

Retkost među pesnicima i retkost među ljudima, Tadić je, po Božovićevim rečima, živeo za poeziju i svojim životom potvrđivao svoje stihove koji su ga uvrstili u najuži krug najboljih srpskih pesnika druge polovine 20. veka i našeg vremena. Već kada je objavio prvu knjigu, bio je ime i događaj u srpskoj poeziji. Nije žudeo za slavom nego je u stihovima nalazio spasenje kakvog u svetu nije bilo.

GRAD POEZIJE

- Ostao je trajno vezan za grad kao prostor svoje poezije. I tako sve do knjige “Tu sam, u tami” kao zaključne knjige njegove pesničke avanture i kao jednog od mogućih vrhunaca ove poezije - istakao je Gojko Božović.