Hana Selimović: Bez krivudanja - u centar

ULOGA Sene u Sidranovom “Ocu na službenom putu” Ateljea 212, s rediteljskim potpisom Olivera Frljića, doneo je glumici Hani Selimović čak četiri prestižna priznanja. Domaćim su prethodila “inostrana” (na zagrebačkim Danima satire “Zlatni smijeh”, gran pri sarajevskog MESS-a), pre nekoliko dana dobila je godišnju nagradu “Ateljea” za najbolju žensku ulogu u protekloj sezoni i, gotovo istovremeno, nagradu za najboljeg mladog glumca “Avdo Mujčinović” na pozorišnom festivalu u Užicu. Tako je jedan odlično urađen glumački zadatak potvrdio dar glumice na samom početku karijere, privukao veliku medijsku pažnju, ali i najavio novo ime s kojim se u budućnosti mora računati na našoj sceni.

- Nisam sigurna da li umem o tome da pričam, a da se i dalje nekako ne postidim kad dobijem pohvalu ili priznanje za ovu ulogu - iskrena je Hana Selimović. - Ne znam šta njeno dejstvo čini tako bogatim. Čini mi se da je Frljićev koncept, koji je spojio moju mladost i Đuzino iskustvo, stvorio blesak bliskosti između majke i deteta koje u predstavi igramo. Moja uloga napisana je bogato i uzbudljivo, a bila je blistava već u izvođenju Mirjane Karanović na filmu. U meni se “poklopilo” neko predznanje i iskustvo koje još nemam, mada mi ništa u vezi sa Senom nije nepoznato. Ni vreme Informbiroa nije moje vreme, ali verujem da se suštinski vremena ne menjaju, menjaju se forme. Pitanje je samo slobode, odnosno neslobode u okviru jednog sistema. A svaki nas, na svoj način, čini neslobodnim. Menjamo samo uniforme, obeležja kroz vreme. Tako ni pitanje prisile u jednom sistemu ne mora mi biti nepoznato, bez obzira što im nisam savremenik.

* Diplomirali ste s predstavom “ Kod kuće - Kabul”, igrali u “Novoj Stradiji”, “Figarovoj ženidbi i razvodu”, “Višnjiku”. A među njima, naravno, “Otac” i Sena. Sasvim različite uloge?

- Sena je toliko drugačija od mene da sam upravo to osetila kao izazov. U našem poslu najuzbudljivije je svaki put, iznova, biti nesiguran i postavljati pitanja. U jednom trenutku u meni se “desio” zbir žena koje sam videla, upoznala, naslutila. I još neka žena koja bih sutra mogla biti. Snaga koju sam prikupila u dosadašnjem životu u jedan intuitivan okvir u mom posmatračkom iskustvu. Igrajući Senu sve duže, sve manje stvari “pravim”, a sve više radim.

* I uloga u filmu “Beli, beli svet” donela vam je priznanja. Da li vam je bliža pozorišna scena ili veliko platno?

- Volela bih da što redovnije igram, skoro podjednako, u pozorištu i na filmu. Nažalost, malo se pišu filmske ženske uloge. Milena Marković je jedna od retkih koja se time bavi... U teatru bih, svakako, želela da se bavim klasikom, koja je za pozorište važan i nezaobilazan put. U svakom slučaju, sa sobom sam napravila sporazum da se neću vajkati. Verujem i da ću se sresti na pravim mestima u pravo vreme, sa svim svojim ulogama.

* A sa svim ovim pohvalama i priznanjima još ste slobodni strelac? Niste u stalnom angažmanu ni u jednom teatru?

- Radim, istina honorarno, na Akademiji umetnosti kao asistent mom profesoru Nebojši Dugaliću. Čini mi se da mi je put krenuo bez krivudanja - pravo u jezgro koje sam sebi zacrtala kao odredište.

PROFESOR