U HOLU Galerije RTS više od 20 skulptura akademika Svetomira Arsića Basare sažima njegov rad od 1961. do 2009. godine. Plemenita stilizovana forma postepeno se “grčila” da bi se konačno “pretopila” u topove, vitezove, srpske srednjovekovne vladare, Hrista s mačem...

* Znatan deo izloženih dela nastao je na Kosovu. Da li to danas budi u vama nostalgiju?

- Kad je reč o mom odnosu prema Kosovu gde sam rođen, gde sam se formirao i radio - nostalgija nema granica. To je ponor. Ne radi se o patetičnoj zavičajnoj nostalgiji. Kosovo je jedinstveno po svom pejzažu, kao duhovni prostor...

Kosovo je toliko raznovrstan i bogat ambijent da smo čovek koji to spozna može da shvati pravu tragediju gubitka! Niti kojima sam vezan za taj deo Srbije su neraskidive. Tamo sam se uvek osećao srećnim i bogatim.

* Osećate li se uskraćenim, sad kad ste ga napustili?

PRIZREN KOSOVO je puno umetnosti i odatle bi trebalo da zrači plemenitost, a ne zlo. Prizren je zaista bio carski grad kako se i nazivao. Tamo je živeo otmen svet, odatle su dolazili ljudi visoke etike, lepo su pevali... Ali, kad se nešto sistematski uništava, onda i lepota zamre, propadne.

- Kad je nešto u vama tako snažno i sveprisutno onda to nije napušteno. To je inspirativno područje, ne mislim samo u onom vizuelnom smislu... Tamo su živi tragovi naše srednjovekovne države. A, to što se dogodilo, ta apsolutna katastrofa počev od duhovne pa do fizičke jednostavno, čak i onom koje slutio “olovne oblake” - ostaje nepojmljivo.

Iako je Kosovo u meni i osećam da ga nisam napustio - osećam se uskraćenim. Ako bi trebalo da biram da živim samo na Brezovici i da nemam prava na ostali svet ili da živim posvuda gde mi se sviđa a da nemam prava na Brezovicu - ja bi se odlučio da zanavek ostanem na Brezovici. Tu su živeli moji preci od pre Nemanjića. Naša Sirinićka župa je najstarija. Tu su uvek bili Srbi i danas su tu.

* Kosovo je puno srednjovekovne umetnosti, muzičke tradicije. Zar umetnost ne oplemenjuje?

- Tako sam ja verovao, nosio u sebi sve nadnacionalne zablude koje umetnost sugeriše. Na tome sam zasnivao svoje stvaralaštvo: čist oblik, čista forma. Ipak radilo se o teškim zabludama jer stvarnost oko mene je dobijala sasvim drugu dimenziju. Srbi su postepeno postajali građani drugog reda.

* Da li su ovi vitezovi u padu na izložbi - slika poraza?

- To su (ne)milosrdni anđeli. Bombardovanje Srbije sam doživeo kao slom razuma. Prosto je bilo neshvatljivo da se na neku malu balkansku zamlju sruči svetska najmoćnija sila! Da to traje danima. To je za mene bilo ponovno razočarenje u čovečanstvo. To je bio neoprostiv čin. Mislim da je to bi i početak kraja evropske civilizacije. Pa ako ti vitezovi i jesu simbol poraza onda oni simbolišu poraz civilizovane, humanističke Evrope.


PREDOSEĆANJE

- RAZMERE kosovske katastrofe nisam mogao da naslutim, ali osećalo se stalno neko “kuvanje”. Uticalo je to i na promenu mog stvaralaštva. Kad sam se posle studija vratio na Kosovo 1958. nije se osećala albanska agresivnost. I tada je to bio tamni vilajet - nepismen narod, bez struje, bez puteva... S vremenom se počelo osećati da nam tu nije mesto. Politika albanizacije nije bila ilegala. To je bila politika SFRJ i ona je uzrokovala današnju situaciju.