Petar Kralj: Kako se kalio majstor

BLISTAVI talenat Petra Kralja uočen je još na Pozorišnoj akademiji. Bilo je i sreće. Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je “Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine. Novi pisac, novo pozorište, novi glumci.

Na premijeri, nijedan zvaničan pozorišni kritičar. Ipak, počela je da kruži po Beogradu priča o ovoj neobičnoj predstavi, interesovanje je bilo sve veće, a epilog: poziv na Sterijino pozorje. Uspeh “Čarape” proslavio je i Petra Kralja, postao je tražen, pristizale su glavne uloge u pozorištu, serijama, zvali su ga i s filma.

Ali, pre velikih profesionalnih poziva došao je onaj neizbežan, koji se u njegovo vreme smatrao još pitanjem časti - poziv u vojsku. Služio ju je u Vranju. Govorio je da ga je i tu zakačila pozorišna muza. Prekomandovan je u “puk” Veljka Bulajića, odnosno vojnu jedinicu koja je statirala na snimanju filma “Neretva”. Čim je skinuo uniformu, Radomir Stević ga uvodi u veliku umetničku avanturu i osnivanje Teatra nacionalne drame, na koju je zavesu spustilo nerazumevanje “nadležnih”...

Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se “tog i tog dana” javi Petar Kralj:

- Otišao sam, porazgovarao sa Kostom,on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. “Bićeš Hamlet”, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija... Ni to mi nisu poverovali.

Verovali oni ili ne, tek Kralj je tri godine na Lovrjencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj “najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine”.

Na beogradskoj sceni njegov zvezdani trenutak došao je s likom Tole Manojlovića. Ovu monodramu po tekstu Mome Dimića, s prekidima, igrao je gotovo do poslednjeg dana:

- U Toli ima nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu. Verujem da je u tome i tajna dugovečnosti ove predstave na sceni Ateljea 212.

A u Ateljeu, Kralj je “kraljevao” od 1968. do 1979.godine, kada je otišao u slobodne umetnike. Na pitanje kojem majstoru je na početku karijere “dodavao klešta i šrafcigere”, u jednom razgovoru za naš list Petar kaže:

- Krao sam od svih od kojih sam mogao! Šest godina sam statirao u Narodnom pozorištu, izgovarao tek poneku rečenicu. Kad smo igrali “Kavkaski krug kredom” u režiji Bojana Stupice, najviše sam naučio u zanatskom smislu, gledajući kako rade Mira Stupica i Ljuba Tadić. Prepoznate majstora, ne zavididite mu. U ono vreme pozorište je bilo dominantno u oblasti glume, a sada su u njemu samo oni koji zaista hoće da ovladaju ovim umećem, da rade i da se muče. Mnogo je lakše postati ime na ekranu, pa i preskočiti neke stvari. Na ceni je neka druga vrsta zanata i ne verujem da je ikome stalo da ukrade nešto moga...

Uostalom, kako je često govorio, kao svog ličnog i profesionalnog gesta uvek se držao onog što je “propovedao” Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno.

- Dakle, nisam slučajno u pozorištu - bio je jasan Petar Kralj.