U BEOGRADU je u četvrtak preminuo Petar Kralj. Tek teška bolest naterala ga je da “okači kopačke o klin”, što je odavno najavljivao, govoreći da se premorio... Ali za kralja glume koji je decenijama suvereno vladao scenom nije bilo odmora gotovo do poslednjeg daha. Igrao je u brojnim predstavama, televizijskim serijama, filmovima. Njegov Tola Manojlović živeo je u našem teatru četrdeset i četiri godine, pa je dugovečnost i žilavost ovog srpskog seljaka nadmašila vremešnost čak i čuvene “Bube u uhu”. Poslednja uloga u nekada matičnom teatru, Ateljeu 212: Andrija Gavrilović, zastavnik prve klase JNA u penziji, u predstavi “Matica”...


- Hteo sam da se povučem, ali sam izgleda sam sebe urekao. U jednom trenutku sam osetio zamor od posla i izgubio radost igre, bez koje nema glume. Bio sam prezasićen. To se valjda desi svakom čoveku. Sećam se da je Rajko Mitić, povodom jedne od svojih poslednjih utakmica, rekao: “Dok još mogu, a snage mi ponestaje, treba da okačim kopačke o klin”... Postoji taj elegantan rastanak. Ali kad sam i ja to odlučio da uradim, zvali su me da igram u “Jazavcu pred sudom” i u “Don Kihotu”.

Posle Kočića i Servantesa, nizali su se drugi pisci, reditelji i ponude. Za uloge se nije nudio, ali kažu da pozive nije ni odbijao. Voleo je scenu, ali mu je i ona uzvraćala istom merom. Voleo je i poeziju, divno je kazivao, a i stihovi su voleli Petra Kralja. Kome još, kad se kaže “Santa Marija dela Salute” ne odzvanja u ušima njegov glas? Ili Davičova “Srbija”, njegovim glasom opevana “buna među narodima”...

Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, dva dana pre početka bombardovanja Jugoslavije. Usred ratnog vihora, s dve godine, stiže s majkom u Rumu kod ujaka.

Poslednji intervju koji je Petar Kralj dao za Novosti možete pročitati OVDE
Petrov otac Đorđe bio je profesor istorije, Banijac, koji je službovao širom ondašnje zemlje. U jednom od naših intervjua glumac objašnjava:

- Moji su poreklom iz okoline Gline. Ta vrsta mentaliteta mi je dobro poznata. Kočićevog “Jazavca” sam gledao prvi put kao dete, u Sremskoj Mitrovici. Bio je to za mene izuzetan doživljaj. Nisam mnogo razumeo, ali sam osetio. Uspevam da prepoznam njihov humorni odnos prema životu. I to ne u “ha, ha” stilu već u nečemu što je tragično i smešno u isti mah. Reč je o neobičnom i iskošenom pogledu na svet. Iz takvog ugla stvari dobijaju poseban smisao.

U gimnaziji je “premijerno” stao na scenu. Kada su u školu došli neki ljudi da traže dečaka za jednu ulogu, jedanaestogodišnji Petar se bez razmišljanja javio. Ostalo je svedočanstvo o ovom “debiju”: plakat Sremskog narodnog pozorišta, a u podeli Kralj kao Toza Čvorak... Diplomirao je na Akademiji za film, radio i TV u Beogradu. Stalni član Ateljea 212 bio je od 1968. do 1979, kada je prešao u slobodne umetnike.

Igrao je na mnogim scenama, najviše u Ateljeu i Narodnom pozorištu. Bio je nezaboravni Hamlet, Trepljev, Astrov i Ujka Vanja, Norman, Lefevr, Đorđe, David Štrbac... Gledali smo ga, između ostalih, u filmovima “Roj”, “Hajka”, “Poseban tretman”, “Sok od šljiva”, “Una”, “Andergraund”, “Sinovci”. Teško je prebrojati nagrade koje je dobio (nekoliko Sterijinih, nekoliko “Ćurana”, nekoliko “Zlatnih lovorovih vjenaca”...), a mnogobrojne TV serije nas svaki put, iznova, podsete na izuzetno majstorstvo ovog velikana glume - od “Čedomira Ilića”, “Diplomaca”, “S vanglom u svet”, “Nevena”, do “Boljeg života”, “Zaboravljenih”, “Srećnih ljudi”, “Porodičnog blaga”. Neko je rekao da je teško naći glumca Petrovog formata jer on igra za - ceo jedan teatar.

Publika ga je podjednako i volela i poštovala, baš kao i kolege. Jednu od najlepših “definicija” ko je zapravo Petar Kralj, dao je svojevremeno takođe glumac iz ateljeovskog jata, Ljubiša Bačić. Zvao ga je Pjero:

- Pokazujući pjeroovsko lice, naš Petar putuje od pozorišta do pozorišta, od biblioteke do televizije i estrade. Petar je boem na svoj račun, kao što su svi pravi boemi. Njegov privatni život neodvojivi je deo njegove kreativnosti. Zato mu privatan život odavno nije privatan. Pera pripada svima. Javno. Skrivajući pažljivo svoju najdublju intimu duha, on je čini vidljivom. Svima. Kratak mu je guber. Kada pokriva dušu, otkriva mu se um. Tajeći strah, pokazuje nadu. Šalom na tuđi račun zaklanja ljubav.

U jednom od poslednjih intervjua za naš list (s čijim novinarima je rado provodio neke mladalačke kafanske dane u “Prešernovoj kleti”) na tu temu, Kralj je rekao:

- Pokojni Krca me je zvao “poluboemom”, jer sam imao posao i familiju. Ali voleo sam s njima da se družim. Voleo sam slobodu, uvek sam za njom čeznuo. Nema više onih naših kafana. Drugačije s

e živi. Nema ni boema: bili su to pobunjenici protiv sistema. Sada nemaju protiv čega da se bune. Dizali su glas protiv malograđanštine i gluposti. Danas je sve rasplinuto. Možeš samo nekog pojedinačno da pljucneš, a to nema smisla. Nema ni pravog, velikog motiva za bilo šta. Sve se izokrenulo u neku tešku maglu, iz koje nikako da izbauljamo.

Iza njega su ostale uloge, aplauzi i kći Milica. Reditelj, kojoj je u nasleđe dao najlepši deo sebe: dar, ljubav prema pozorištu i beskrajno poštovanje za umetnost i umetnike.

TABLIĆ SA ŽIVOTOM

IAKO je igrao u mnogim filmovima, tek sa “Sinovcima” Siniše Kovačevića dobio je prvu glavnu ulogu. Tim povodom, u svom stilu je prokomentarisao:

- Ovo nije glavna već sadržajna uloga. Ona daje čoveku mogućnost da se izrazi. Na TV sam igrao mnogo “glavnih” uloga, nisam ih brojao. Ne volim da zapisujem, da igram tablić sa sopstvenim životom. Ipak, jedna od mojih najdražih je ona u “Sve će to narod pozlatiti”...

KOLEGE PETRA KRALJA: BIO JE KRALJ SCENE I KRALJ LJUBAVI

Kolege i prijatelji Petra Kralja ističu da je on bio i kralj scene i kralj ljubavi.

Siniša Kovačević: "Petar Kralj je bio kralj opšte ljubavi. Njega je ime obeležilo. Bio je kralj glume, prijateljstva, dobrodušnosti, altruizma, humanosti i rodoljublja".

Bora Todorović: "Nikog nije mrzeo, svakog je voleo, bio je divan kolega, jedan i jedinstven čovek, veliki radnik i veliki umetnik", rekao je on i dodao da je Kraljeva smrt "ogroman gubitak za čitavo glumište".

Ceca Bojković: "Teško mi je da govorim. Ovo je strašan gubitak za mene. Izgubila sam velikog prijatelja i glumačkog partnera. Izgubili smo velikog glumca i velikog čoveka. Iako se to očekivalo, mnogo je teško".

Nebojša Bradić: "Pamtim ga kao ljubaznog, predanog poslu i pozorištu. Očekivali smo čudo da se oporavi, a njegov odlazak stvara zaista veliku prazninu u srpskom glumištu. Mnogo će nam nedostajati".

Mira Banjac: "Očajna sam. Otišao je najveći među najvećima. Iako sam znala da je teško bolestan, ne mogu da prihvatim da ga više nema. Bio je veliki, značajan, najznačajniji".

Dušan Kovačević: "Izuzetno mi je teško, mada sam znao da je Pera bolestan. Verovao sam da će se dogoditi čudo, da će se izboriti. Međutim, čuda su se u Perinom životu događala samo na sceni. Nešto što se zbirno zove gluma, zapravo je bio pravi i jedini njegov život. Teško mi je da kažem da je umro jedan od najvećih glumaca u istoriji srpskog pozorišta".

Ružica Sokić: "Takav čovek se retko desi, bio je dobar i nežan. Velika je čast bila družiti se sa njim i biti mu partnerka na sceni. Bila sam mu partnerka u “Dugom putovanju”, i on je sad otišao u taj tunel mraka. Hvala mu za sve dobro što je učinio za mene i kolege. Bio je vrhunski profesionalac i umetnik".

Dejan Mijač: "Otišao je glumac koji je od Boga čak i imenom bio predodređen da bude kralj među glumcima. I ako mu je bilo šta pripadalo u punom značenju, to je bilo to ime. Od početka je, još kao mlad, igrao prinčevske uloge - glumio je Hamleta... Sve do poslednjeg doba ponosno je stajao na tom tronu. On je redak primer glumca koji je od trenutka kada se prvi put ispeo na scenu, pa do kraja bio predodređen na velika dela. Zbog toga se valjda i zvao Kralj".