NA minulom 56. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu prvi put ove godine nije bilo štanda sa imenom „Nolita“ niti knjiga ove izdavačke kuće, koja je pre šest godina privatizovana. Ovih dana glavni i odgovorni urednik Zoran Živković raskinuo je radni odnos i tako je praktično na firmu stavljen katanac. Ono što su braća Bihali, Pavle i Oto pre osam decenija sa puno truda, entuzijazma i uz veliku cenu, osnovali i odnegovali, a drugi nastavili i pretvorili u zaštitni znak jugoslovenskog izdavaštva, neka druga braća - po biznisu - su jednostavno ugasila. I to gotovo iz potaje!

Podsećajući da je u „Nolit“ došao u martu 2007, kada je već bilo kasno za ozbiljniji nastup na Sajmu knjiga, ali da je nekako uspeo da pripremi 12 naslova u više biblioteka, Živković za „Novosti“ kaže:

SLAVNA REDAKCIJA POSLE rata, „Nolit“ je postao državno preduzeće u kojem su se negovale i oplemenjivale ideje Pavla Bihalija. Iz godine u godinu povećavao se broj edicija i knjiga, tako da je produkcija narasla na 250 naslova godišnje. U uređivačkom timu bili su: Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Aleksandar Ristović, Borislav Radović. Više od četvrt veka „Nolit“ je bio zaštitni znak vrhunskog izdavaštva, da bi devedestih godina počeo da posustaje. Dobrih naslova bilo je sve manje, čekalo se neko novo i bolje vreme ali su privatizacijom i novim „gazdovanjem“, sve nade pale u vodu.

- Prethodne 2006, „Nolit“ je prvi put u svojoj istoriji prebačen iz hale 1 u halu 4, da bi sledeće bio ponovo vraćen gde mu je i mesto. Po dolasku, angažovao sam svog prijatelja, jednog od najvećih naših umetnika za opremu knjiga, danas nažalost pokojnog Bogdana Kršića, da napravi likovno-grafičku opremu naših novih izdanja. Tako su već te prve godine knjige izgledale lepše i otmenije od okolnosti, u kojima su ne samo u „Nolitu“ nastajale. Naredne tri godine na Sajmu je „Nolit“ imao po 20 naslova. To je ostvarivano tako što sam pronalazio saizdavače, sponzore uz razumevanje autora za dugovanja jer je i njima najčešće bilo važnije da pomognu da „Nolit“ opstane. U poznatu „Nolitovu“ redakciju na Terazijama ponovo su počeli da dolaze mnogi autori i ljudi od kulture koji su na opstanak kuće gledali kao na neko više dobro, a dobili smo i značajnu podršku medija.

Sav taj trud, međutim, pokazaće se vrlo brzo uzaludnim, jer je novom gazdi, postalo je sve očiglednije, do knjiga stalo koliko do lanjskog snega. Da podsetimo, „Nolit“ je leta 2005, kupio niko drugi do „Veterinarski zavod“ iz Zemuna koga je šest meseci ranije preuzela tekstilna firma „Zekstra“. Direktor oba preduzeća bio je Dragan Đurić, samo produžena ruka moćnog biznismena, čija leđa čuva jedan od ovdašnjih tajkuna. Svestrani i ambiciozni Đurić je preuzeo i direktorsko mesto „Nolita“, da bi najširoj javnosti postao poznat tek kada se ustoličio na čelo fudbalskog kluba Partizan.

Na konferenciji za štampu koju je saznao novi gazda izdavačke kuće odlučno je rekao kako „Nolit“ nije kupljen zbog njegovog atraktivnog prostora i knjižara po centru Beograda, već „iz želje da se kući vrati stari sjaj“. Pritom, najavio je nabavku najmodernije štamparije za čiju kupovinu je planirano bar 1,5 miliona evra. Obećanje ludom radovanje! Novi vlasnik je vrlo brzo počeo da krčmi knjižare pa je tako i najuglednija među njima, sa imenom osnivača Pavla Bihalija, pretvorio u butik „Zektrine“ mode. Pri tom, samo nekoliko dana uoči otvaranja renoviranog prostora, Đurić je za novinare izjavio da će tu i dalje biti knjižara, samo lepša i funkcionalnija nego ikada!

OTETO IME PORODICA Pavla Bihalija zaštitila je ime i znak „Nolita“ o čemu je dobila rešenje Zavoda za intelektualnu svojinu. Novi vlasnik, međutim, nije našao za shodno ni da se obrati porodici a kamoli da zatraži dozvolu da kuća koju je kupio i dalje nosi isto ime.

- Pretvaranjem znamenite knjižare u butik bilo je više nego jasno da počinje „nova razvojna faza“ kuće - kaže Živković. - Sve što je rađeno praćeno je stalnim smanjivanjem broja zaposlenih, a redakciju je pored mene činila samo jedna saradnica, inače vredna dugogodišnja radnica „Nolita“ koja zbog kašnjenja ionako mizerne plate više nije mogla da ostane u firmi. Naravno da je odnos vlasnika i njegovih predstavnika prema izdavaštvu i kući koju je kupio, zatim prema samoj tradiciji „Nolita“ predstavljao očigledan pritisak na mene da što pre odem. I kada mi je u martu saopšteno da se prema nalogu vlasnika, „Nolit“ sa Terazija seli u Zemun, u zgradu Veterinarskog zavoda, shvatio sam da se „Nolitovo“ dugo putovanje u noć ipak završava. I za mene.

Podsećajući da je „Nolit“ opstajao u državi koja je menjala društvene sisteme, imene i granice i postao kulturna institucija, Živković ističe:

- Danas se, eto, pretvara u spomenik krajputaš srpske kulture. Oni koji danas slobodno odlučuju o „Nolitu“ nikada neće shvatiti šta su uradili njegovim gašenjem. Ovo je, nažalost, samo jedan od primera naše tranzicije i učinka srpskog neoliberalnog kapitalizma. Zbog toga pitanje za kim zvone „Nolitova“ zvona, više zvuči mučno nego patetično.

STRELJAN ZBOG KNJIGA

IZDAVAČKA kuća „Nolit“ ponikla je iz časopisa „Nova literatura“ koji je 1928, Pavle Bihali pokrenuo sa bratom Otom. Zbog svojih levičarskih ideja i izdavačkog posla kojim se tako strasno bavio, Pavle je po okupaciji uhapšen i 19. jula 1941. njegovo ime našlo se na spisku 28 streljanih, koje je objavilo „Novo vreme“. Okupacione vlasti su zatim sve „Nolitove“ knjige isekle i bacile u stari papir.

Vest o smrti svog brata Oto je saznao u nemačkom zarobljeništvu, u logoru za jugoslovenske oficire. Pretrpevši te strašne godine on je sve do smrti 1993, neumorno radio, nastavljajući tamo gde je njegov brat stao.