NOVI film reditelja Gorana Paskaljevića “Kad svane dan”, zamišljen kao igrani esej o logoru na Starom sajmištu koji je bio “priprema” za Aušvic, posle dužeg vremena doveo je u Beograd glumca Mustafu Nadarevića.

U drami o Holokaustu, čije je snimanje u petak započelo, Nadarević igra glavnog junaka - penzionisanog profesora muzike Mišu Brankova. Jedan od najistaknutijih glumaca nekadašnje domovine (odigrao je oko 150 pozorišnih uloga, snimio više od 60 filmova, TV serija i drama sa najznačajnijim rediteljima jugoslovenskog filma, dobio sve nagrade za glumu), danas pripada onoj, tako retkoj kategoriji umetnika - nikada sebe nije osporio nijednim gestom, ni profesionalno, ni lično. Zato se ime Mustafa Nadarević na ovim prostorima sada posmatra i kao svojevrsna institucija.

* Posle više od dve decenije, u Beogradu opet snimate jedan veliki, značajan projekat, u kojem igraju i Meto Jovanovski, Mira Banjac... Kako doživljavate ovu saradnju?

- Poslednji film koji sam snimao baš u Beogradu, bili su “Zaboravljeni” Darka Bajića, koje smo radili 1988. i kao seriju. Snimao sam zatim i serijal Čedomira Petrovića o putujućim glumcima. Izgleda, ipak, da su mi na filmu suđeni Gorani! Prvo Goran Marković i “Već viđeno”, sada već daleke 1987, pa iz Slovenije Goran Vojnović i film “Piran Pirano”, i na izmaku ove godine, Goran Paskaljević. Prvi put radim sa njim, i počašćen sam što mi je poverio ovako veliku i zahtevnu ulogu. Divna je cela ekipa glumaca, sa Mirom Banjac se, recimo, češće viđam nego sa mnogim svojim prijateljima, a i ona mi je veliki prijatelj - Mira je tako sjajna, jaka, živa.

* Priča filma “Kad svane dan” vraća nas u doba Drugog svetskog rata, logora na Starom sajmištu i Holokausta...

- Pre svega, poznavajući Gorana Paskaljevića iz njegovih prošlih filmskih ostvarenja, a priznaćete, petnaest filmova nije baš tako mali opus, verujem da možemo da napravimo vredno filmsko ostvarenje. Tim više što je tema Holokausta omaž svim nevinim i napaćenim žrtvama u svim ratovima.

* Vaš junak jednog dana dobije staru, zarđalu limenu kutiju sa Starog sajmišta, i otkriva da su mu to ostavili njegovi pravi roditelji - Jevreji, koji su stradali u logoru... Šta je najuzbudljivije u tom liku?

- Ne znam šta reći o Miši Brankovu - čoveku koji u sedamdesetim godinama života doznaje da on nije taj koji jeste, i da sada menja sve - ime, prezime, veru. On i sam kaže: “Ako sam živeo u jednoj obmani, nema smisla da nastavim da živim u nekoj drugoj”. Ali u toj zarđaloj limenoj kutiji, između ostalih uspomena, on nailazi i na nedovršenu kompoziciju svog pravog oca. Ta izbledela partitura će postati i njegova životna opsesija - da je dovrši...

NIŠTA IZMEĐU
* Za glavni lik u filmu “Piran Pirano”, na filmskom festivalu u Parizu, dobili ste Gran pri za najbolju mušku ulogu. Postoje li filmovi koje bi danas opet snimali?
- Sve bih uloge ponovio, išao bih na popravni! Vrlo je teško i pomalo bolesno biti neko drugi, a najteže je vratiti se u svoju svakodnevicu. Od svega što sam igrao i u pozorištu i na filmu, ostalo mi je u sećanju samo nekoliko dobrih scena. I kada bih danas počinjao iz početka, izabrao bih isti život, i istu profesiju. Ništa ne bih menjao ni za milimetar, ni za sekundu, a čovek sam koji je u svemu sam išao do kraja, i svemu se davao: ili-ili, ništa između. A između je nešto najstrašnije što se može zamisliti!

* Da li vam je, u nekom smislu, Miša Brankov i lično blizak?

- Kad uđem u ulogu, onda svaki lik može biti blizak. Brankov bi mi mogao biti blizak u smislu usamljenosti, u smislu potrage za onim što jeste, u smislu traženja identiteta, izneverenih očekivanja, osećaja života koji je promakao, penzionerstva, svega ostalog što taj lik jeste, i što nosi u sebi.

* Koliko je sećanje na Holokaust danas važno, zašto se istorija neprestano ponavlja, “ili kao tragedija, ili kao farsa”?

- Baš zbog tog ponavljanja istorije, zbog tih mogućih “repriza” užasa, važno je pamtiti, ne zaboraviti, i večno pominjati neopisiva stradanja - da nam se ne ponove u bilo kojem obliku.

* Ono što se sada globalno događa u svetu, a i na ovim našim prostorima - porast neonacizma kod mlađih generacija pokazuje da su ljudi loši đaci istorije?

- Eh, kada bih znao odgovor na to, mislim da bih dobio Nobelovu nagradu! Kako čovek da odgovori otkud kod mladih, lepih, zdravih ljudi, koji još nisu napravili ni ceo pravi korak u životu, toliko zla, toliko mržnje, toliko toga što ih vodi u ponor?!

* Da li najveće žrtve velikih događaja - a to su uvek mali, obični ljudi i njihovi životi, suštinski zaista nekoga zanimaju, ili oni ostaju samo brojke na papiru?

- Svesne i razumne, apsolutno najviše zanimaju ti nevini, nesretni, napaćeni ljudi, i prilaze njihovom stradanju sa velikim pijetetom, ali još uvek i s nevericom, i s pitanjem: kako smo mi, ljudska bića, mogli da učinimo takve zločine.

* O čemu nam govori naše iskustvo iz devedesetih godina?

- Pametnom je i komarac muzika.

* Kako vi danas živite?

- Zar je to život, kad vidimo da se svet na svakom koraku razglavljuje? Nisu to neki “oni”, koji su kroz istoriju počinili strahote. Mi smo to, jer i mi smo ljudska bića.

* A privatno?

- Živim svuda, posao me vodi po celoj bivšoj Jugoslaviji, a sa suprugom Slavicom živim na relaciji Zagreb - Ljubljana. Putujući, imam priliku da uočim da smo se svi negde promenili, zapravo, svi ovi događaji ostavili su nekakav trag u nama. Iskustvo mi, međutim, pokazuje da su pravi ljudi u svakom smislu ostali pravi, bez obzira na ono što se desilo.

* Da li je u našim novim državama zaista gotovo nemoguće napraviti veliki film, a da se ne “pomešamo”, i da se ne angažuju glumci ili filmski radnici iz nekadašnje domovine?

- Za mene je, pre svega, “mešanje” potrebno, prirodno i zdravo - u eks-Jugoslaviji ima sjajnih pisaca, režisera, glumaca. Pa zaboga, nisu svi pomrli! To se može posmatrati i ovako - ako u Hrvatskoj, recimo, nema šećera, ona ga može uvesti iz Srbije. Ako u Srbiji nema morske soli, ona je može uzeti iz Hrvatske, Crne Gore ili Slovenije. Ako nekome fali začin ili glavno jelo, važno je da zna gde to može dobiti. Uostalom, pozorišni i filmski ljudi prvi su na ovim prostorima krenuli u saradnju i “probili” političke rampe.

* Bili ste omiljeni glumac Beograda, isto poštovanje uživate i danas. Kakve su vaše emocije prema Beogradu, da li je to i danas “vaš grad”?

- Hvala na komplimentu, ali ni Beograd, ni Zagreb, ni Sarajevo, ni svi drugi lepi gradovi, nažalost, nisu više “naši”. Sve više i više su “njihovi”. Pre svega, svi su preko leševa i ljudske patnje postali glavni gradovi, svi imaju svoje državice, i bili bi najsretniji kad bi ostali sami i “čisti”, da se lepo mogu, konačno, razračunati i obračunati između sebe! Eto, to je samo delić mojih emocija prema “našim” gradovima danas. Posle ovoga izrečenog, znam da mi nećete verovati da sam optimista. A verujte da jesam! Da nisam, ne bih ni radio ovaj film.

PRED KAMERAMA

* Čini se kao da “odsustvujete” iz teatra - posle dugo vremena, premijeru ste imali u HNK u Splitu, sa dramom Artura Milera “Smrt trgovačkog putnika”, u režiji Dušana Jovanovića, gde ste igrali glavni lik, Vilija Lomana?

- Predstavu smo radili početkom ove godine, bilo je divno sarađivati sa Dušanom Jovanovićem, i to na takvoj drami kao što je ova Milerova. S druge strane, dugo godina bio sam podređen pozorištu, ono je nekako bilo “centar”, i svuda sam igrao. Zanimljivo je da nikada nisam igrao u nekoj beogradskoj predstavi, uvek sam dolazio na gostovanja, ali ne zato što nije bilo ponuda ili nisam želeo nego, nekako nismo mogli da uskladimo termine. Danas osećam da sam ostao dužan filmu i rešio sam, koliko me noge nose, da budem pred kamerama.