ĆUTANJE je zlato, glasi jedna narodna, koje nema u Vukovoj knjizi srpskih poslovica i zagonetki. Da li to znači da se pre 200 godina ćutanje nije plaćalo zlatom, i ako nije, da li je uopšte bilo isplativo ćutati, prećutkivati, tajiti, zataškavati? Da li je transparentnost, danas tako aktuelna u Evropi, začeta u Srbiji sa Karađorđem i Milošem? Eto zadatka za dokone politikologe, da istražuju i donose zaključke. Ali, u ovom vremenu, kad siromaštvo naroda i bogatstvo pojedinaca postaje model života i golog opstanka, pominjanje zlata u bilo kakvom značenju prevazilazi poslovičnu poruku i prerasta u izazov da se javno i jasno govori o svemu. Setimo se da je Miloš bio miran dok je narod gunđao i govorio, i da je zahtevao od žbira i doušnika da mu jave kad narod zaćuti. Danas, pak, nemudri silnici hoće da začepe usta narodu, pa ne prezaju ni da ubiju one koji neće da ćute, novinare pre svih. Tako nas ubeđuju da ćutanje ponekad biva kukavičko zlato. Čovek može ćutati kao mula, kao panj, kao riba, kao kamen, kao zaliven olovom, ali i kao svinja. To je ono kad je ko srdit, pa ćuti, objašnjava Vuk svinjsko ćutanje. Narod je davno smislio ovu uvredu sam sebi, da bi nam poslao poruku da grokćemo i guričemo kad smo srditi, besni, da ne ćutimo kao svinje. Naravno, bilo je, pa i danas ima i pozitivnih primera ćutanja! Valjalo je pod mukama izdržati, ćutati, ne odavati jatake, u hajdučka vremena. Dirljiv je primer iz Drugog svetskog rata, koji se može porediti sa antičkim dramama. Siromašni dečak Slavoljub Ković iz Bogatića, sluga i beskućnik, priključio se partizanima. Zarobili ga Nemci u Milni na Ceru i sproveli u logor Zabran kod Šapca. Nemci su mislili da će imena partizana i njihovih saradnika najlakše izvući od slabašnog dečaka. Obećavali mu novac, ugodan život, Slava je ćutao. Onda ga tukli, zverski mučili. Što su ga jače tukli, Slava je tvrđe ćutao, pa su pomislili da on ćuti o nekim velikim, čudesnim tajnama. A Slava je ćutao, ne o velikim, nego o najvećim stvarima, o drugarstvu, o odanosti, o čestitosti.

Srditi fašisti su mu na kraju urezali krvavu zvezdu petokraku na čelu, slikali ga tako, i streljali sa ostalima. Slavino zlatno ćutanje spasilo je one koji su ga primili u svoje društvo, borce Mačvanskog odreda. Njegova bista stoji u spomen-parku na Jabuci kod Prijepolja, uz biste njegovih vršnjaka Boška Buhe i Sirogojna. A nama, posle svega ovoga o čemu smo cvrkutali, ostaje da naučimo: Dobro je govoriti, a još bolje ćutati, treba samo znati kad je čemu vreme, kako kaže jedna rumunska poslovica.