Goran Paskaljević: Zaborav ne traži savest

PRVE klape novog filma reditelja Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“, za koji potpisuje i scenario zajedno sa književnikom Filipom Davidom, pašće 4. novembra u Beogradu i Vojvodini. Glavne junake priče koja je svojevrsni vremeplov u doba Drugog svetskog rata i logora na Starom sajmištu, igraju Mustafa Nadarević, Meto Jovanovski, Mira Banjac i Zafir Hadžimanov, a u podeli je i plejada novosadskih glumaca, među kojima su i veterani, Toma Jovanović i Rade Kojadinović. Muziku komponuje Vlatko Stefanovski, direktor fotografije je Milan Spasić, scenografiju radi Mile Jeremić, a kostime Marina Medenica.

Film, zamišljen kao igrani esej sa dosta dokumentarnog materijala, kako objašnjava Paskaljević, trebalo bi da bude i prvi kamen temeljac budućeg spomenika žrtvama Holokausta. Radnja filma počinje kada penzionisani profesor muzike jednog dana dobije poziv od Jevrejske opštine, gde mu predaju staru, zarđalu limenu kutiju, koju su pronašli radnici kopajući vodovodne cevi na Starom sajmištu ...

- U kutiji je nekoliko starih fotografija i nedovršena muzička partitura - kaže Paskaljević. - Profesor, koga igra Mustafa Nadarević, otkriva da su mu tu kutiju ostavili njegovi pravi roditelji, Jevreji koji su stradali na Starom sajmištu. Pre nego što su ih odveli u logor, oni su svog jednogodišnjeg sina ostavili na čuvanje u porodici svojih prijatelja, Brankov, koja mu nikada nije otkrila pravi identitet. Tragajući za istinom kako su stradali njegovi roditelji, on postaje opsednut da kompoziciju koju mu je ostavio otac, takođe muzičar, završi, i da je izvede tu, na Starom sajmištu.

* Zašto ste izabrali temu Starog sajmišta, zbog čega vam se danas čini tako važnom?

- Čini mi se da je ovakav film sada važniji nego ikada, jer smo skloni zaboravu - zaboravljamo i ono što je bilo pre dvadesetak godina, gde postoje svedoci i činjenice, a kamoli ono što se događalo pre sedamdeset godina. A najlakše je zaboraviti, jer to ne traži našu savest. Na Starom sajmištu stradalo je više od sedam hiljada Jevreja i stotinu Roma, a to je danas jedino mesto Holokausta u Evropi koje nije dostojno obeleženo. Postoje najave da će se u bliskoj budućnosti Staro sajmište ipak preurediti u spomen-park, ali ni to nije dovoljno - treba stvoriti memorijalni centar sa sadržajima uz koje će nove generacije više saznati o istoriji.

* Kada zaborav postaje tako opasan?

- Zaboravljanje, nepamćenje, namerno ili nenamerno, jeste nešto strašno, jer omogućava falsifikovanje istorije. Vrlo je opasno ako smo zaboravili Holokaust, žrtve i stradanja, posebno u trenutku kada kod mlađih generacija svuda u svetu, pa i kod nas, neonacizam beleži porast i okuplja sve više pristalica. Danas, kada neki mladi ljudi po našim ulicama ispisuju grafite „Srbija Srbima“ i crtaju kukaste krstove, nezamislivo je da na Starom sajmištu ne postoji nikakav znak šta u sebi, zapravo, sadrži taj kukasti krst.

Znam da će mi neki zameriti i postaviti pitanje zašto se ne bavim temom Nato bombardovanja i agresije na našu zemlju, nego nečim što se dogodilo pre sedam decenija.

* I zašto se ne bavite temom NATO agresije?

- To što se ne bavim u ovom trenutku ne znači da se u nekom od narednih filmova neću baviti, samo sam duboko ubeđen da nam je suštinski, baš sada, priča o Starom sajmištu potrebnija. Osim toga, iduće godine će se u čitavom svetu, pa i kod nas, na razne načine obeležavati sedamdeset godina Holokausta. Film „Kad svane dan“ krajem aprila imaće svetsku premijeru upravo na Starom sajmištu, i biće prikazan na ogromnom platnu pod vedrim nebom.

* Koliko naša javnost danas uopšte zna šta je Staro sajmište?

- Kada je otvoreno, 1937, bilo je jedno od četiri najlepša sajma u Evropi. Samo četiri godine kasnije, Gestapo je taj prostor, koji je pripao NDH, pretvorio u logor za žene, decu i stare. Većinu Jevreja, muškaraca, odveli su u Topolske šume na Auto-komandi i streljali. U kuli je bila smeštena komanda Gestapoa, a najstrašniji deo bio je specijalni kamion, preteča gasnih komora, koji su naši ljudi u to vreme nazvali „dušegupka“. Dva puta dnevno, svakog dana osim nedeljom, u taj kamion smrti ubacivano je oko osamdesetoro ljudi koje su vozili na stratište u Jajincima, gde su ih sahranjivali. Oni su umirali još tokom vožnje, u najstrašnijim mukama, jer je auspuh sa ugljen-monoksidom okretan ka unutra, ka hermetično zatvorenoj kabini. Srpske nedićevske vlasti su, nažalost, i te kako sarađivale sa Nemcima u tom strašnom zločinu.

* Pre nekoliko dana premijerno je prikazan dokumentarni film „Dobar otac - optužnica ćerke“, jedinstveno svedočanstvo o zločinima Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu, koje je napravila njegova ćerka Beate Niman. I vi ste bili u publici?

- Pored toga što je ta divna gospođa Beate Niman učinila ljudski gest koji se do sada nikada nije dogodio, ili bar nije zabeležen - beskompromisno je predstavila sve zločine svog oca, dve činjenice u tom filmu čine mi se jednako strašnim, gotovo kao i sami zločini. Žrtve, zapravo, nikoga previše ne zanimaju, one su samo brojke na papiru - Brunu Zatleru se nikada nije sudilo zbog ubistva više od sedam hiljada ljudi, čak ni Jugoslavija nije podigla optužnicu protiv njega. Druga strašna činjenica koju vidimo u filmu opet je zaborav - performans mladih nemačkih skinheda, koji sa belim perikama koje simbolizuju arijevsku rasu danas tvrde da njihovi dedovi i pradedovi nisu bili zločinci, da oni to nisu mogli da urade. To su iste one grupe mladih ljudi koje kod nas ispisuju kukaste krstove po zidovima.


FILM KAO AVANTURA

* Jedan vaš kolega tvrdi da je snimanje igranog filma u Srbiji ravno ekscesu. Vi počinjete svoj 16. film, znači li to da ste našli novac koji vam je potreban?

- Jedva imam para da snimim sliku, ali ne i da dovršim film. Nije mi, međutim, prvi put da se upustim u tu vrstu avanture. Na sreću, ministarstvo kulture će mi pomoći da ovaj film ugleda svetslost dana, a sreća je i to što je unapred prodat Francuskoj i Španiji. Pored toga, film će biti i koprodukcija sa Makedonijom, a značajna pomoć je stigla i od kompanije „Cepter“. Danas je najteže skupiti novac za film koji je ozbiljan, a ne lokalna komedija ili šarena laža.