KAKO da odgovorim na vaše ljubazne reči, koje čine savršen utisak iskrenosti i neposrednog izraza najdubljih osećanja koja neodoljivo traže oduška, traže nekoga koga treba da obasipaju svojom toplinom? I taj neko, to sam eto ja! Ja, stari skromni radenik, koji je proveo svoj već dosta dugi vek povučen u sebe, bez ikakvih pretensija na slavu, bogatstvo, moć i sve ostalo, za čim ljudi hrle i streme, ne birajući sredstva.”

Januara davne 1928. godine, tada već priznat i slavljen srpski slikar Uroš Predić ove reči upućuje u Pariz, mladoj vajarki Vuki Velimirović. Ne zna se tačno koliko dugo i intenzivno je trajala korespondencija, ali je nedavno Istorijski arhiv iz Pančeva, od jednog kolekcionara iz Opova, otkupio deset pisama. Kako nam kaže istoričar mr Ivana Spasović, u arhivu su utvrdili da su sva verodostojna i da su iz pera velikana našeg slikarskog realizma.

- Pisma su sa adrese njegovog beogradskog ateljea upućivana od 1924. do 1929. godine na Vukinu parisku adresu - objašnjava nam Ivana Spasojević. - U njima najčešće mladu koleginicu obaveštava o tome šta slika, ali i komentariše fotografije njenih radova. Hrabri je, hvali i upućuje joj savete. Pa joj tako piše: “Istrajte i klonite se modernističkih nastranosti koje ne mogu biti dugoga veka.” Iz njih može da se čita i jedan pokroviteljski odnos, jer ih Predić ponekad potpisuje i sa čika Uroš, a mladu vajarku naziva “delija devojkom”.

BLAZIRANI FRANCUZI U pismima Predić daje profesionalnu podršku Vuki, ali je hrabri i u njenim emotivnim krizama: “Tada nisam ni mogao da pomislim, da je blaziranost Francuza tolika, da već prelazi u perverznost, i da je baš zato izabrala čednost jedne čestite duše, da u njoj nađe novih nadražaja za svoja otupela čula. Sa užasom nagađam, šta je on od Vas, dična Srpkinjo, mogao sve zahtevati, mada ni sam ne znam šta bi to moglo biti, jer sam proveo svoj život u radu i samoći, daleko od tih krugova gde se ‘živi’.”

Za našu sagovornicu posebna vrednost ove akvizicije je u tome što pisma otkrivaju ličnost Uroša Predića, njegove stavove o umetnosti i životu, pregalaštvu, skromnosti, samoći, ali i svedoče o jednom istančanom literarnom daru.

O Predićevoj sabesednici u ovoj prepisci ne zna se mnogo. Rođena je u Pirotu 1888. godine kao četvrta kći, odnosno šesto od jedanaestoro dece prote Miloša Velimirovića, rodom iz sela Kralje u okolini Andrejevice. Školovala se u Parizu, a izlagala i u Rimu i Madridu. Ostalo je zabeleženo da je pored toga što je bila skulptor i slikar, Vukosava Velimirović bila i likovni kritičar, dečji pisac, pesnik, putopisac, stanovnik mnogih evropskih metropola, prijatelj znamenitih ljudi iz sveta umetnosti, književnosti, politike. Prva srpska vajarka umrla je u dubokoj starosti u Beogradu 1965. godine, a sahranjena je skromno, bez pompe na Novom groblju. Njenu smrt novine čak nisu ni zabeležile.

Njena pisma Prediću nisu sačuvana, ali se iz njegovih odgovora jasno naslućuje da je mlada umetnica gajila veliku naklonost prema slikaru. On je u tome, uspevajući da sačuva prisnost, ipak, nije ohrabrivao: “A Vi učiniste od tog skromnog čiče, koji se skoro sasvim neopaženo gubi u monstruoznoj gužvi čovečanstva, ne dopirući ni do podnožja zaista velikih ljudi - Vi načiniste od njega sebi jedan idol, koga kitite i krasite epitetima i vrlinama, ne onima koje on ima, već onima koje Vi željno u svetu tražite, za kojima čeznete i žudite ovako usamljena i sebi ostavljena u velikom tuđem svetu.”

Prema rečima Ivane Spasović, za Istorijski arhiv u Pančevu Uroš Predić ima poseban značaj. Ne samo zato što je kao dečak iz obližnjeg Orlovata tu završio gimnaziju, potom i kao slavni umetnik oslikao Preobraženjsku i Velikogospojinsku crkvu u Perlezu, već je bio i lični prijatelj osnivača ovog arhiva, istaknutog istoričara Mihovila Tomandla.

U izdanju ove kuće nedavno su se pojavili i “Moji susreti sa Urošem Predićem”, u kojima Tomandl ostavlja trag o jednom lepom prijateljstvu. A upravo je osnivač pančevačkog arhiva bio taj koji je Predića pred kraj života ubedio da sačini pisani inventar svojih dela, 1949. godine. Na tom spisku pobrojano je 1.658 slika. Pod rednim brojem 325 je, podseća Ivana Spasović, i portret Vuke Velimirović. Uz njega je zapisano da je ostao kod autora, a ne zna se gde se on danas čuva.

DOSTOJANSTVEN

- PREDIĆ je bio vrlo obrazovan čovek, pa se stoga s njim moglo upustiti u svaki razgovor - zapisao je Mihovil Tomandl, osnivač pančevačkog arhiva. - Svoje misli iznosio je jednostavno i jasno s tihim izgovorom kojim je bio od prirode nadaren. Govorio je lagano i vrlo dobro vladao svojim maternjim jezikom. Pri mojim susretima s Predićem jako i impresivno delovalo je na mene njegovo dostojanstveno držanje i fino ophođenje, a isto tako onaj blag i topao pogled njegovih očiju iz kojih je izbijala sva lepota njegove duše i dobrota njegovog srca.