Bata Živojinović: Svi se kriju iza naroda

OVDE sve držimo pod kontrolom, sem države. Meni lično ne smeta ništa, živim kao običan čovek, možda neko misli da živim drugačije, ali nisam ja taj. Ne mimoilaze me stvari koje dotiču i druge ljude u Srbiji, imam veliku porodicu, imam i ja probleme. Ali, kad čujem šta govore seljaci, pogotovu u mom selu pod Kosmajem, ili ono što pričaju ljudi ovde u Beogradu, ipak mislim da mi ne bismo mogli da postojimo da nemamo probleme. To je kod nas normalno. I kad smo živeli najbolje - kad je svako radio koliko hoće, a imao koliko mu treba, opet smo govorili da nam nešto fali, da nemamo baš sve - kaže u razgovoru za „Novosti“ Velimir - Bata Živojinović, glumac koji je snimio 333 filma, ušao u sve jugoslovenske i srpske filmske antologije, i od prvog filma, 1955. do danas, dobio najveće glumačke nagrade i nacionalna priznanja.

Član je SPS od osnivanja, 13 godina bio je skupštinski poslanik, a u političkom životu Srbije ostaće upamćen i kao kandidat za predsednika države.

* Da li to znači da je najveći problem, zapravo, negde u nama samima?

- Dok sam u skupštini bio predsednik Komisije za žalbe građana, niko od tih ljudi koji su dolazili nije se žalio na samog sebe. Naravno, ne žive danas naši ljudi lak život, daleko od toga. U situaciji u kojoj se nalazimo, kaže se da živimo teško. Mislim da se i tu malo preteruje, jer se akcenat stavlja na to da narod gladuje. Reč narod ne bi trebalo uopšte upotrebljavati, pošto mi ne znamo zaista šta narod misli. Kad kažemo narod, govorimo to kao da je neko stado u pitanju. A niko pojedinačno nije pitao ljude u Srbiji kako svako od njih ponaosob živi. Znajući od komšija, prijatelja, kolega... nama nikada nije bilo dovoljno ni kada smo imali najviše, i nismo se pitali otkuda i to što imamo, kad radimo tako kako radimo. E, sada je ta misao malo promenjena - ne možemo da radimo koliko hoćemo, više nema šansi za to, prinuđeni smo da radimo koliko moramo, i zato nemamo koliko nam treba.

* Može li to da bude dovoljan alibi za mesto na kojem se Srbija nalazi poslednje dve decenije?

- Mislim da ovde nikada nismo gladovali, tako u množini, kako se sada često kaže. Govorim u svoje ime, nemam prava da govorim u ime ljudstva u Srbiji, a pojedinačnih primera da neko gladuje, uvek je bilo. Nema zemlje na svetu u kojoj je svima kako treba, gde svi imaju, svi su zadovoljni, cenjeni, i niko nije gladan. A, kao što se vidi poslednjih meseci, ispostavilo se da su ti nekada najbogatiji, postali najsiromašniji.

* Tito vas je zvao Zagorac, poznavali ste i poznajete sve srpske predsednike posle njega. Kada ste vi najbolje živeli?

- Opšte je poznata stvar da su ljudi, koji su ovde mnogo lepo živeli, gotovo svi davno umrli, kao i onaj koji je stvorio taj pristojan, lep i cenjeni život. To je bilo vreme mojih studentskih dana, kad nije bilo nezadovoljstva, štrajkova, „gladi“. Da je onda bilo ko rekao da neko gladuje ili da umire od gladi, završio bi u bolnici „Laza Lazarević“. Sada se preteruje u drugom smeru - kad nekoga nađu usred zime mrtvog u nekom šancu, ne kažu da je možda pao, pa se smrzao, nego odmah tvrde da je umro od gladi. Pa, u svakoj zemlji na svetu ima klošara, džabalebaroša, svuda ima ljudi koji neće da rade i ne znaju da rade. Neka mi neko dovede čoveka koji ima znanje u svojoj profesiji, vredan je i hoće da radi, ali za njega godinama nema nikakvog posla u Srbiji.

* Da li isto tako može da se kaže i da u svakoj zemlji ima kriminala?

- Šta mi smatramo pod kriminalom? Od kada postoji ljudska civilizacija bilo je i kriminala, u svakoj zemlji, danas ga ima mnogo više, i biće ga, jer svuda se rađaju neki kukolji, psihopate i ubice koje ubijaju po ulicama, ništa mi nismo patentirali. Nijedno rukovodstvo, po mom skromnom mišljenju, nijedne države, pa ni naše, nije krivo što postoji neka nepravda, iako mislimo da je sve samo u onima koji vode zemlju. Pa, nedavno je ceo svet video šta se dogodilo u Londonu. Nije stvar ni u izborima - nisu svi ljudi isti, ne dobija svako isto dovođenjem bilo koje političke partije na vlast.

* Koja stranka, po vama, danas zaista ima poverenje naših građana?

- Jedna naša TV radila je rejting stranaka u Srbiji, i izašla je sa podatkom da jedna stranka, nije objavila koja, ima rejting od 66 odsto, što kod nas ne postoji. Svi znamo da se pojedinačni rejting stranaka danas kreće oko 28, ili 31, ili 15 odsto. I pošto su svi bili radoznali da saznaju koja je to stranka, ispostavilo se da je Komunistička partija. Lično, ja sam za sve partije, nijednu ne mrzim, nijednu ne volim, ali i ne izbegavam da u tom svetu imam prijatelje.

* Svoju stranku, SPS, takođe ne volite?

- Ne može da se kaže da je to ljubav. Kad sam ušao u politiku imao sam ime, prezime, biografiju, karijeru, a politikom sam se do tada bavio samo na nivou seljačkog, kafanskog filozofiranja. Nisam znao ni stranački program, ni statut, ni ideologiju SPS, jedino sam mislio da možda mogu da pomognem svom narodu. Mislim da sam bio i ostao patriota, u onom dobrom smislu.

* Šta za vas znači biti patriota?

- Biti patriota meni znači, i to narod ovde treba da zna, da priznajem i poštujem nacionalni identitet svakog građanina Srbije, kao što cenim i svoj. Stalo mi je do svačijeg postojanja u Srbiji, i smatram da svako ko ovde živi, bilo koje nacionalnosti, ima prava da odlučuje o politici Srbije. Svi bi trebalo, i svi bismo morali da budemo isti.

* Sa ove vremenske distance, koje su bile najveće greške Miloševićevog režima, čiju hipoteku i danas nosimo?

- U dilemi da li ga volim ili ne volim, nisam merodavan da procenjujem greške. Na to pitanje ne može da se odgovori - tu je i to pogrešio, ako je uopšte pogrešio. Odgovoriću kontrom - zašto se ne usuđuje ni ova vlast, ni ta evropska svetska velesila, da pokažu neku fotografiju ili video zapis da je Milošević mrtav? Da li je iko video mrtvog Milševića? Niko, koliko ja znam.

* Mislite da je Milošević možda živ?

- Ne tvrdim da jeste, ali neka mi neko pokaže da je mrtav.

* Nedavno je Slavica Đukić-Dejanović, predsednica parlamenta, izjavila da sada nije vreme za spomenik Miloševiću. Šta vi mislite?

- Sada je poluvreme. A, kojim su sve budalama ljudi podigli spomenik, čak i meni, za života!

* Treba li Srbija da prizna nezavisnost Kosova da bi ušla u EU?

- Ko je to rekao da treba da prizna? To se samo spekuliše u javnosti, a kad se spekuliše, onda to pitanje nije za mene. Ograđujem se, ne pitam se da li treba ili ne treba, ali ako me neko lično pita, ja ne bih išao u EU, jer mislim da meni lično ne bi bilo dobro. Ali, nisam merodavan, nisam parametar da govorim u ime svih ostalih ili da dajem neke recepte. Od kada se pojavila ta ideja o ulasku u Evropu, kao da mi već nismo u Evropi i geografski, i istorijski, i kulturno, za nas je postala veliko opterećenje - novi koncept kako ćemo da živimo.

* Kome danas vi verujete?

- Danas najviše verujem veterinarima. Oni o zdravlju ljudskih bića više znaju nego doktori. Veterinar kad dođe ne može da pita kravu je li, šta te boli? A kad odeš kod profesora Medicinskog fakulteta on počne da te isputuje, da bi konstatovao da imaš hiljade i hiljade genetskih bolesti, i onda ne može da se odluči od čega si sve bolestan. Ne družim se sa veterinarima, mada me zovu Bata Životinja.

* Postoji li danas neko ko bi mogao da bude nekakav Valter koji bi spasio Srbiju?

- Nije to nekakav Valter, Valter sam ja, pitajte Kineze ako niste gledali film. Meni se čini da nekako gubimo snagu, da nemamo „m...“. Treba ljudi sami da kažu šta hoće - ali, kome ti danas ovde da kažeš e, ovo ne valja?

* Recimo, Ivici Dačiću, ministru policije i predsedniku SPS?

- Ne možeš da mu kažeš, jer i taj koji bi to rekao, ne zna šta ne valja, samo oseća da nešto ne valja. Ali, ni Dačiću ne cvetaju med i mleko, ni njemu nešto ne štima. Mislite da je on zadovoljan? Moram da kažem nešto što smatram istinom - Dačić je toliko dobra činio za druge, da ga čak i oni sada mrze. I to je ono naše, poznato - „da komšiji crkne krava“, ili „neće valjda da me mrzi, pa nisam mu nikakvo dobro učinio“.