POSVEĆENOST karijeri - da, ali priča o njoj - teško. Spada u one koji ne vole da naglas i javno zbrajaju svoje uspehe. Takav je Miodrag - Miki Krstović. Glumac koji već 34 godine poklanja život životima junaka... koje smo voleli, osuđivali... koji su nas plašili ili radovali. Sud o njima uvek je prepuštao našim osećajima, nikada nije želeo da nam ga nameće. To nije uradio ni sa Strainom, likom iz dugometražnog filma i dvodelne mini-serije ”Zverinjak”, koji je nedavno snimljen u produkciji RTS, a čije je emitovanje planirano za proleće naredne godine.

Na ovu ulogu pristao je iz samo jednog razloga - zato što mu se drama mnogo dopala. I zato što mu je drago da se ovakvi projekti ponovo realizuju na televiziji, koja je, kaže, dve decenije unazad sledila sudbinu našeg društva, pa je i sama upala u ”zverinjak”.

- Ovo je lep način da se televizija vrati tamo gde joj je i mesto. Osetio sam to prvog trenutka kada me je reditelj Marko Novaković pozvao i ponudio mi ulogu. Bio sam oduševljen tekstom Dušana Spasojevića i nije postojala nijedna sumnja koja bi me udaljila od prihvatanja uloge. Čak i ako sam imao neku dilemu, njih dvojica su mi je u startu razrešila. Ponuda je stigla dva meseca pre početka snimanja, tako da smo imali dovoljno vremena da se pripremimo i temeljno uradimo posao. Zahvalan sam Dušanu što je napisao tako divan scenario, zahvalan sam i Marku što je na mene mislio kada je delio uloge. Već dovoljno dugo se bavim ovim poslom da bih mogao da kažem da će ova drama postići veliki uspeh.

* Koja je vaša prva asocijacija na reč - zverinjak?

- Kada čujem tu reč, bez sumnje pomislim na - naše društvo proteklih 20 godina. Mogu da kažem da sam imao sreće jer sam živeo i u nekom daleko lepšem vremenu nego što je ovo sada. Zato sam valjda i bio toliko unižen i poniženom bujicom koja nas je potopila. Sve se odavno promenilo i ja već dugo imam osećaj kao da živimo u zverinjaku. Nažalost, to kao da ne prestaje. Čim uključite TV, zapljusnu vas raznorazne mračne informacije. Zveri su pustile korenje. Od ovog ili onog - kriminalnog, korumpiranog, ispolitizovanog... miljea ne možete da pobegnete.

NIJE TREĆA - SREĆA... MIKI je na Akademiju dramskih umetnosti primljen iz četvrtog pokušaja. Bio je uporan i rešen da ne dozvoli da ga prethodna odbijanja spreče da se bavi željenom profesijom. Pauzu između trećeg neuspelog pokušaja i četvrtog srećnog proveo je kao član vršačkog pozorišta. Reditelj i upravnik tog teatra ga je video na prijemnom na kojem tada nije prošao, oduševio se i ponudio mu da dođe u Vršac. Rekao mu je da će ujutru u 9.00 biti na tom i tom peronu, pa ako bude želeo - neka dođe. Miki se pojavio na tom peronu. Sve ostalo je istorija.

* A gde onda, ipak, pronalazite spas?

- U radu, u divnim projektima, divnim ulogama... To mi je oaza mira i zadovoljstva, ali i nagrada za dosadašnje poduhvate.

* Jeste li skloni nostalgiji dok gledate filmove i serije u kojima ste nekada igrali?

- Retko gledam sebe, jer sam po pravilu uvek nezadovoljan, odnosno smatram da sam mogao i bolje to da odradim. Kada gledam stare filmove ili serije, ne obuzme me nostalgija, niti sam bolećiv prema mladosti, ali jesam prema ljudima kojih više nema i prema činjenici da smo se nekada više družili. Mladi glumci danas dolete na set, završe šta imaju i odu. Nekada smo svi imali mnogo više vremena i volje, pa su mi i sećanja na prohujalo doba lepša i bogatija. U jednom trenutku je i film potpuno ”stao”, što nas je sve pogodilo. Vraćam film unazad i sećam se da je nekada na Festivalu u Puli svake godine u konkurenciji bilo između 25 i 30 filmova, pa bi se od toga 12 biralo za Niški festival. Zamislite kakva je to lepa i teška muka bila. E, onda je nastupio period u kojem taj tradicionalni Niški festival nije mogao da spoji četiri dana, jer je u konkurenciji imao tri filma. Srećom, preživeo je i radujem se što danas stvari idu nabolje. Video sam to pre nekoliko dana kada sam gostovao na njemu, zbog uloge u filmu Miše Radivojevića ”Kako su me ukrali Nemci”.

* Da li ste nekada bili probirljiviji u prihvatanju uloga ili ste danas tome bliži?

- Mogu da kažem da sam u karijeri mnogo više uloga odbio nego što sam ih prihvatio. Uvek sam bio probirljiv u onoj meri u kojoj prepoznam da nešto nije za mene, po mojoj meri. S druge strane, uvek me obraduje dobar tekst, pa njemu ne mogu da odolim.

* Status slobodnog umetnika ste birali ili vam se prosto dogodio?

- To je apsolutno moj namerni izbor. Drugog dana pošto sam diplomirao, upravnik jednog pozorišta mi je ponudio angažman, ali ja sam mu se zahvalio i objasnio da to nije put kojim želim da idem. Kada bih se vratio na početak karijere, opet bih isto odlučio, jer verujem da kada izaberete status slobodnog umetnika birate najčestitiji odnos prema svojoj profesiji i kolegama. Znate, postoje glumci koji godinama sede, ne pamte kada su poslednji put izašli na scenu, ali zato primaju platu. Bez obzira na razloge zbog kojih sede, to nije moralno. Ja sam se uvek trudio da posao odradim, tako da me baš on preporuči za drugi. Pri tom, nikada nisam pripadao klanovima, uvek sam bio svoj.

* U poslednje vreme ste prisutni na pozorišnim daskama, mnogo prisutniji nego ranije. Otkud to?

- Od nesreće koja je počela i nikako da se završi, filmovi, moja ”specijalnost”, sve su više postajali retkost. Nekada sam godišnje snimao po šest-sedam filmova, a onda sam došao u situaciju da nemam šta da radim. Tada mi je (1994) Branko Kičić ponudio ulogu u divnom komadu ”Ljubavno pismo” (Atelje 212), koja mi je otvorila vrata u pozorištu. Od tada, redovno imam po nekoliko naslova godišnje, čime, shvatio sam, uspevam da održim kondiciju. Radeći na filmu, ukoliko izgubite kontinuitet u snimanju, možete da ispadnete iz forme, što je velika opasnost po profesiju. E, onda vam pozorište dođe kao odličan trening, veština koja vas održava u snazi i volji.

* Tako vam je ”stigla” i uloga u komadu ”Otac na službenom putu”?

- Baš tako. Dobio sam šansu da igram u ovoj predstavi (Atelje 212), sjajnog reditelj Olivera Frljića, koji je napravio pravi hit. Iako nema nikakve veze sa odličnim filmom Emira Kusturice, ovaj komad je zaista neprevaziđen i ne čudi što je već postigao toliki uspeh.