OD jednog veka srpske kinematografije, 50 godina pripada Ljubiši Samaradžiću. U bogatoj biografiji, popularni Smoki, upisao je više od 180 filmskih ostvarenja, ali i sam veruje da ih je bilo i znatno više.

Odrastao u omalenom mestu Jelašnica kod Niške banje, gde je otac Dragoljub radio kao rudar, rado se vraća niškim susretima, koji su u subotu uveče otvoreni njegovim „Mirisom kiše na Balkanu“. U srpskoj kinematografiji slovi za popularnog glumca, a u njoj traje već pola veka, baveći se i produkcijom i režijom...

- Pre 20 godina, supruga Mira, sin i ja, osnovali smo producentsku kuću kako bismo se bavili temama koje su aktuelne, žive, uzbudljive, koje u sebi nose iskrenost - priča Samardžić za „Novosti“. - Napravili smo filmove koji su, mogu da kažem, obeležili jedno vreme - „Ubistvo s predumišljajem“, „Kaži zašto me ostavi“, „Nebesku udicu“. „Udica“ je bila moja prva režija, a film smo radili kada mi je sin već bio teško bolestan. To je bio film iz inata. Bio sam besan na bombardovanje koje smo tada svi dramatično preživljavali. Mislio sam da su bombe bile krive za pogoršanja bolesti moga sina i za njegov ponovni stres. U režiju sam ušao lako, znao sam šta hoću. Želeo sam po svaku cenu da napravim priču koja govori o osionosti Zapada, a u istom trenutku i o nemoćnoj politici moje zemlje. Film je otvorio „Berlinski festival“ u takmičarskom delu i doživeo ovacije, a predsednik žirija mi je rekao da je to najčasnije delo koje se pojavilo na festivalu.

* U srpskom filmu okušali ste se u najraznovrsnijim ulogama...

- Imao sam arsenal raskošnih uloga, bio sam glumac koga su birali i za komedije i za tragedije. Prelomni trenutak bila je prva filmska uloga, ali i „Prekobrojna“. Kasnije uloge bile su nadogradnja. Često sam se prilagođavao liku, tražio sam u njemu ono što je možda osobeno, čovek ne može da otkrije na prvi pogled šta se sve krije u njemu. To sam uspevao. Nikada nisam išao u banalnost, već isključivo u iskrenost. Sebe sam uvek stavljao u okolnosti scenarističkog rama.

* Sada promovišete malde glumce, kao da je vaša mala škola Ljubiše Samardžića - velika šansa za glumce?

Ja sam probirljiv čovek, ne uzimam kolege-glumce koji su mi prijatelji, koliko one, koji odgovaraju liku. Znam tačno šta hoću i hoću to odmah. Zato nikada nisam pravio klasična probna snimanja u kojima mrcvarim glumce, već sam često imao dijalog s njima o scenariju, likovima, o tome kako vide tu ulogu, to je način na koji sam došao do njihove iskrenosti. Takav je bio slučaj sa Milanom Vasićem, razgovarali smo tri-četiri dana, hteo sam da otkrijem šta u sebi nosi, da li je u mogućnosti da odigra ulogu u filmu „Jesen stiže, Dunjo moja“. Često vodim računa o tome da glumac u sebi ima prirodnost, šarm, jednostavnost, profesionalnost, ono što sam od sebe uvek u životu tražio i nalazio.

* „Miris kiše na Balkanu“ je apsolutni hit u Hrvatskoj?

- To što se kao serija prikazuje u udarnom terminu na Hrvatskoj televiziji je u pravom smislu kulturni događaj. Kada smo došli do romana, odlučivali šta je to osobeno u njemu, shvatili smo da su naši životi takvi, filozofija - da živimo s drugima. Dijalog civilizacija je bio najveće iskušenje. Mira i ja idemo 25. avgusta u Opatiju, gde je skup najvećih svetskih verskih zajednica „Zajedno“, na kome su Jevreji odlučili da prikažu upravo „Miris kiše“, kao film koji govori o afirmaciji porodice i suživotu ljudi.


ZAHVALIO SE STUPICI

- Po završetku gimanzije zamolio sam niškog glumca Đorđa Vukotića koji je igrao briljantno Jaga, u Šekspirovom „Otelu“, da mi pomogne, kako bih mogao sutradan, da na Akademiji dramskih umetnosti, od 365 kandidata uđem u izabranih dvanaest- seća se legenda našeg filma. - Vrlo brzo sam od Bojana Stupice dobio stipendiju Ateljea 212. Ali već kao studentu treće godine akademije stigao mi je prvi filmski poziv iz Zagreba, za film „Igra na skelama“ 1961. godine. Zahvalio sam se Stupici na velikom poverenju i posvetio se filmu.


KARIJERA

Samardžić je osvojio šest Zlatnih arena u Puli, doživeo je ovacije od Karlovih Vari, do Berlina i Venecije. Najviše je internacionalnih nagrada dobio u Italiji, za filmove „Jutro“, i „Hamlet u Mrduši Donjoj“. Kao producent „Sinema dizajna“, od 1991. godine, potpisuje „Kaži zašto me ostavi“, “Ubistvo s predumišljajem“, „Točkove“, „Stršljen“, “Noć u kući moje majke “Režirao od „Nebesku udicu“ (1999), koji osvaja Gran pri u Monpeljeu, nagradu publike na festivalu u Palm Sprinsgu, „Opera Primi“ na Milanskom festvialu.

Njegov film „Nebeska udica“ 2003. je prikazan se u Berlinu, a „Jesen stiže, Dunjo moja“ bio je srpski kandidat za „Oskara“ 2006. godine.