ŠPANIJA se uveliko sprema da obeleži četiri veka od smrti svog najslavnijeg Grka. Izložbama u Toledu i Madridu tako će se 2014. godine odužiti El Greku - slikaru, vajaru i arhitekti koji je ostavio dubok trag, kako u španskoj renesansi, tako i u svetskoj istoriji umetnosti. A ove godine, tačno je dve decenije kako je u Beograd, doneta vihorom rata iz benkovačke crkve svetog Jovana, stigla ikona Bogorodice utešiteljke („Madre della Consolazione“), delo mladog Domenika Teotokopulosa - El Greka.

Ikona, koja se od ostalih, spasenih te 1991. iz pravoslavnih manastira i crkava u Dalmaciji, izdvajala po veličini, načinu obrade i ikonografiji, skrivala je tajnu svoje prave lepote, ali i ruke koja ju oslikala, ispod debelog sloja viševekovne čađi. Tek kada su je u Ateljeu za restauraciju i konzervaciju Narodnog muzeja očistili, istoričari umetnosti shvatili su da pred sobom imaju jedinstveno delo koje spaja vizantijsku tradiciju, kritsku slikarsku školu i rukopis majstora italijanskog činkvečenta. Prema vremenu nastanka benkovačke Bogorodice utešiteljke, načinu slikanja, izboru ikonografskih tema i njihovoj interpretaciji, prepoznali su ranog Domenika Teotokopulasa.

- Moguće je da je ikona nastala za vreme slikarevog prvog boravka u Veneciji - zapisala je Anika Skovran u radu „Dve ikone dva slavna Krićanina“, objavljenom 1997. u Zborniku Narodnog muzeja. „Na Veneciju upućuje majušni grizaj vedute Trga svetog Marka sa Duždevom palatom, na predstavi Blagovesti. Iznenađujuća je anticipacija slikarskih rešenja za kasnije izvedena dela ostvarena u Španiji, koje je slikar već nagovestio na nekim od bočnih scena benkovačke ikone.“

Rođen na Kritu (u Kandiji, današnjem Iraklionu 1541. godine), koji je u to vreme bio deo Mletačke republike, Domeniko kao dvadesetogodišnji slikar odlazi u radionice venecijanskih majstora.

- Zna se da se mladi Krićanin usavršavao kod Ticijana, pošto je slikarski zanat već naučio u rodnoj Kandiji i to radi na oba načina a la greka i a la latina - objašnjava Anika Skovran. „Izgleda, i pored pohvala velikog učitelja, da ticijanska komponenta ne predstavlja najvažniji momenat u El Grekovom izražavanju. Po tematici i koloritu, reklo bi se da je daleko bitnija njegova zavisnost od Tintoreta, sa kojim je u saglasju i u sklonosti ka manirizmu.“

Ikona iz crkve svetog Jovana najverovatnije nastala u periodu od 1560. do sedamdesetih, a to je decenija za koju ima najmanje biografskih podataka. Iz tog vremena datira i najmanje sačuvanih radova. Zato je, kako piše naša ugledna istoričarka umetnosti, u identifikaciji slikara ovog majstorskog dela pomoglo je poređenje sa El Grekovim delima nastalim kasnije u Toledu:

Interesantna je istrajnost u njegovoj privrženosti određenim biblijskim slikama kojima se neprestano vraća: Blagovesti, Vizitacione, Vavedenje Bogorodice, Rođenje Hristovo i druge, prisutne na benkovačkoj ikoni i mnogim kasnije nastalim platnima u Španiji... Svojom jakom umetničkom ličnošću, El Greko se nameće u obnovi stare umetnosti ikona novim postupkom, koji primenjuje sa maštom i virtuoznošću. Homogen u stilu, daje gipke oblike u modele i draperje, koje korespondiraju sa njegovim elegantnim izduženim figurama. Diskretan uticaj manirizma vidan je i na našoj ikoni, kako u izrazitom tretiranju ruku, tako i u prihvatanju venecijanskog kolorita. Najzad, umetnost pričanja četkicom i psihološkog razmatranja predstavljenih ličnosti, inspirisana je italijanskom umetnošću njegovog vremena.“

El Greko se prvi put pojavljuje u Španiji u proleće 1577. godina, prvo u Madridu, a kasnije u Toledu. Dok je između dva boravka u Veneciji, radio u Rimu, upoznao je španskog sveštenika Luisa od Kastilje (postao mu je blizak prijatelj i veruje se jedan od izvršilaca njegovog testamenta). Luisov brat, Dijego od Kastilje, je prvi u Španiji naručio sliku El Greku. Braća su bila u bliskim vezama sa sveštenstvom katedrale u Toledu, i veoma je moguće da su ubedili El Greka da otputuje u Španiju. Neki biografi smatraju da je jedan od glavnih razloga selidbe najverovatnije bilo saznanje o izgradnji manastira San Lorenco del Eskorijal (veliki projekat španskog kralja Filipa Drugog). Imao je želju da radi freske za ovaj hram, zbog čega je više svojih slika poslao Filipu Drugom. Nije uspeo da ubedi kralja, ali su njegova dela nastala tokom gotovo četiri decenije provedene u Španiji, ubedila ceo svet u autentičnost genija sa Krita.

El Greko nikada nije zaboravio svoje grčko poreklo. Potpisivao se grčkim alfabetom i punim imenom - Domeniko Teotokopulos. I danas svet ga prepoznaje po nadimku El Greko (Grk), koji je dobio kada je živio u Italiji (postojao je običaj davanja nadimaka strancima po zemlji ili gradu iz koga potiču). Za član „El“ neki istraživači tvrde da potiče iz jednog venecijanskog dijalekta, a drugi da je dodat kasnije u Španiji.


OD BEOGRADA DO VAŠINGTONA

Naš nacionalni muzej, koji je pre Drugog svetskog rata nosio ime kneza Pavla, imao je u svojoj zbirci El Grekovog „Laokona“. Slika je 1938. izneta iz zemlje da bi učestvovala na izložbi u Londonu, ali se nikada nije vratila u Beograd.

Pritisnut bolešću i besparicom knez Pavle prodao je Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, po ceni od 100.000 dolara.


LASERI

Planirano je za jubilej, da se velikim laserima, na fasadama Toleda, projektuju El Grekova najznačajnija dela, dok će u najvećen španskom muzeju, „Pradu“ u Madridu, upriličiti reprezentativnu izložbu. Na njoj će se naći i remek-dela poput „Gospodina sa rukom na grudima“, iz 1584. godine, „Poklonjenja pastira“, iz 1600. godine, ili slika koju je radio za oltar madridske crkve „Donja Marija de Aragon“.