RASPADOM Jugoslavije nisu stradali samo država i narodi, već i jezik, prvenstveno srpski. On je, za razliku od drugih jezika, namnoženih posle tog raspada, i dalje ugrožen. Ponajviše ga ugrožavamo mi sami, podastirući ga tuđim uticajima, negirajući sopstvenu ćirilicu. Kao da smo potpuno nesvesni da zasecamo po temelju svog identiteta. A bez njega ni ulazak u Evropu, na kojem toliko insistira naša vlast, neće doneti ono što se očekuje - kaže u intervjuu za “Novosti” prof. dr Dragoljub Petrović, ugledni lingvista iz Novog Sada.

* Hoćete li da kažete da smo izgubili glavu za Evropom?

- Bojim se da jesmo po cenu da izgubimo identitet u celini. Olako smo smetnuli s uma da su srpska kultura i duhovnost utemeljeni na ćirilici! Od Miroslavljevog jevanđelja do 1945. godine sve što je napisano na srpskom jeziku napisano je ćirilicom. Pristajući da se toga odreknemo dovedeni smo do toga da pristanemo na gubitak identiteta. Srljamo u procep da biramo između Evropske unije i sopstvenog identiteta.

* Nije malo političara i kulturnih radnika koji ne prezaju da kažu kako sa ćirilicom ne možemo u Evropu.

- Naježim se od nelagodnosti kada čujem to obrazloženje! Mi ne možemo sa ćirilicom u Evropu, a Bugari mogu. Grci sa svojim pismom mogu. Zanimljivo je da tu ideju lansiraju većinom ljudi koji nisu Srbi.

* Ali, ima i Srba među političarima, čak i među lingvistima, koji mnogo komotnije gledaju na potiskivanje ćirilice i na sve veći prodor tuđica u naš jezik.

- Usuđujem se reći da su i jedni i drugi izgubili glavu. Ne vidim ja, ipak, među mladim kolegama mnogo onih koji nisu svesni ovoga na šta ukazujem. Mnogo su tu glasniji stariji lingvisti. Ima među njima i onih koji nijedan svoj tekst ni knjigu nisu želeli da objave ćirilicom. Oni guraju i tezu da su za sve što se u istoriji dogodilo Srbima krivi sami Srbi.

* Da li smo i za progon sopstvenog pisma sami krivi?

PISCU NE TREBA PISULjA
* Da li je insistiranje na rodnoj ravnopravnosti zaista nasilje nad jezikom, kako vi na to uporno pokušavate da ukažete?
- Apsolutno je reč o nasilju. Jezik je oduvek, po sili svojih semantičkih i tvoračkih mehanizama, stvarao samo one reči koje su mu bile neophodne. Muž je oduvek bio vojnik i lovac i zato nemamo te imenice ženskog roda, imamo pisca, ali nemamo ni pisicu ni pisulju; imamo i generala i majora, ali generalica i majorica imaju drugačije značenje; da li će se žena-advokat osećati bolje i ravnopravnije ako je zovemo advokaticom? Ne bih rekao.

- Na srpski jezik u celini, kao i na srpski narod, obrušili su se i ala i vrana i doveli nas u situaciju da se nemamo kuda okrenuti. Zbog toga Hrvati, kroz istoriju provereni neprijatelji našeg jezika i identiteta, mogu da trijumfuju.

* Kao lingvista koji ističe da hrvatski jezik ne postoji jer se temelji na Vukovom rečniku, kako tumačite mišljenje hrvatskog istoričara Stjepana Krasića da za sve što se tiče hrvatske istorije, pa i hrvatskog jezika, treba zahvaliti katoličkoj crkvi, odnosno Vatikanu?

- Krasić je sasvim u pravu. Ali, on neće da kaže da su zasluge katoličke crkve i mnogo šire, da u zasluge katoličke crkve kod nas ulaze i Jadovno i Jasenovac i svih 300 srpskih jama po Hercegovini i Bosni.

* Kada su srpski jezik i pismo pretrpeli najjači udarac?

- Na kraju pretprošlog veka kada je uspostavljen hrvatski jezik. Zatim je usledio drugi udarac, kada je 1945. godine uspostavljen makedonski jezik, odvajanjem od srpskog bića. Tada su Brozovi komunisti poslati u Skoplje da pritisnu makedonske lingviste kako bi zasnovali makedonski jezik latinicom. Hteli su da na taj način Srbi budu dovedeni u makedonsko-hrvatski jezički sendvič i da se njime nametne latinica.

* Nije li paradoksalno da je u upravo u Matici srpskoj potpisan Novosadski dogovor o srpskohrvatskom kao jednom jeziku?

- To je i najkrupniji udarac koji smo mi Srbi zadali našem jeziku. Novosadski dogovor je usvojen u komitetu, samo je potpisan u Matici. Napravljen je tako da se kaže da su srpski i hrvatski jezik ravnopravni i da su im ravnopravni ćirilica i latinica. Ja sam tih dana završavao gimnaziju u Novom Sadu i do tada nisam znao da postoji hrvatski jezik. Mi smo imali samo srpski. Ali, nekome je bilo stalo da srpski jezik tada poseče po temelju, i to je učinjeno Novosadskim dogovorom. Čak su i zaključci tog dogovora formulisani latinicom, ispod ćiriličnog memoranduma Matice srpske.

* Da li je tada počeo potop srpskog jezika i pisma?

- Bolje bi bilo reći da je tada otvorena brana za njegov potop. Šezdesetih godina dobili smo pravopis, pa rečnik srpskohrvatskog jezika. Hrvati su se tog dogovora formalno pridržavali tek nekoliko godina, da bi 1967. doneli Deklaraciju o položaju i nazivu hrvatskog jezika, a 1969. godine odrekli se Novosadskog dogovora. Prevideli su, pri tom, činjenicu da je taj “jezik” hrvatski samo po tome, kako je rekao Frano Iveković, “što su ga na svijet izdali Hrvati”. A oni su ga “spisali” tako što su, od od slova do slova, prepisali Vukov rečnik iz 1852. godine.

ZLOČIN KOJI TRAJE
* Ako već ne možemo da promenimo prošlost, kako da sada pomognemo srpskom jeziku i pismu? Kako, kada na ulicama Beograda i Novog Sada gotovo i nema ćiriličnih natpisa?
- Naši podaci govore da je 2000. godine u Novom Sadu bilo 18,5 odsto ćiriličnih natpisa. Tri godine docnije taj je procenat prepolovljen, a 2005. sveden na svega dva odsto. To znači da kod nas ne postoji ni svest ni politička volja da se zločin nad sopstvenim jezikom zaustavi. Ako se sada ne osvestimo, nove internet-generacije neće samo zaboraviti da postoje knjige i novine, već i ćirilica.

* Najbolnije otcepljenje od srpskog jezika učinjeno je, ipak, u Crnoj Gori. U Vojvodini je crnogorski ušao čak i u škole.

- Crnogorski lingvisti su šačica nesrećnika koja je dozvolila da im jedan “diplomirani marksista” potpiše i gramatiku i pravopis. Oni su se tu našli “u igri” tek toliko da “podrže” najgrublji državni lingvistički teror nad većinom građana koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom.

* Kako tumačite činjenicu da se pre nedavnog popisa 64 odsto Crnogoraca izjasnilo da govori srpskim jezikom, a sada samo njih 48,5 odsto?

- Kao odgovor na to pitanje neka posluži davnašnji zapis jednog Njegoševog sekretara: “Od Crnogoraca nema većih junaka u boju - ni većih kukavica pred strogom vlašću”.

* Uporno negirate verodostojnost novonastalih jezika na prostoru bivše Jugoslavije.

- Oni su samo politička činjenica. Ne postoji na prostorima štokavštine nijedan drugi jezik osim srpskog, to je lingvistička činjenica, pri čemu je i “bošnjački” nova izmišljotina budući da je “Bošnjak” staro ime za Srbe; toga su svesni i neki “Bošnjaci”, pa sada hoće “bosanski jezik”. Sve su to “jezici” koje je utemeljio Vuk. I svi su oni nikli na srpskoj livadi. Kada su tu livadu podelili sa svojim komadićem mogli su da rade šta su hteli, ali im jezik uvek zapire u grlu: mogu oni promeniti i ime i naciju i veru, ali ne mogu jezik. On ostaje vlasništvo onoga ko ga je utemeljio, to jest Srba. A o “hrvatskom”, “bošnjačkom” i “crnogorskom” jeziku moći će se govoriti tek kad se progovori “austrijskim” ili “američkim” ili sličnim “jezicima”.



BIOGRAFIJA

Prof. dr Dragoljub Petrović rođen je 1935. godine, u Kosoru, kod Podgorice; 1945. kolonizovan je u Zmajevo (kod Novog Sada); diplomirao je 1960. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a potom postao i prvi magistar Novosadskog univerziteta. Godine 1971. odbranio je doktorsku tezu i do 2001. bio profesor na ovdašnjem univerzitetu. Specijalnost mu je dijalektologija.