Nenad Jezdić: Video sam Srbiju iznutra

TRAGANjE za suštinskim, stvarnim, bitnim selom koje postoji u Srbiji jeste suština filma „Led“. Sve je krenulo odatle, sve što je plemenito u narodu, istinski duhovni primer našeg naroda je ponikao na selu. Poniklo iz čistote - kaže Nenad Jezdić, jedan od glavnih protagonista filma rediteljke Jelene Bajić-Jočić.

Jezdić, koji u filmu igra gastarbajtera i staru ljubav glavne junakinje, ističe da je ovo priča o majci koja je paradigma i primer održanja, kao svaka srpska majka.

- Naš narod kaže da u životu mora samo da se umre. Ali, ako je tako onda ne postavljaš pitanje - mora da se živi! A ta majka, uprkos tome što je udovica, mora da živi, žajde da čitamo da narad mora da živi. Ta majka uprkos tome što je u iskušenju mora da mu odoli, hajde da čitamo to da kao narod moramo da odolimo iskušenju. Jer, kroz priču jedne porodice videćete propadanje srpskog sela.

* Sticajem životnih okolnosti i vi ste okrenuti selu?

- Pokušavam nešto da napravim u selu iz kojeg su moji pradeda i prababa. Tek sam pre nekoliko godina došao do svesti o važnosti toga što imam tamo. Uvek je za mene to bilo neko selo u kojem imam malu parcelu, gde su živeli mamini baka i deka. Kao klinac užasavao sam se da dođem iz grada u tu ruralnu sredinu, pa da po suncu neku voćku moram da uberem, da moram da gledam ovce koje smrde, da gazim po brabonjcima ovčijim, da se rukujem sa ljudima koji se osećaju na stajnjak. Sada kada sam deo toga svestan sam da je njima Bog dao da žive tu, da se rode tu, dok se drugi smatraju privilegovanim da žive u gradu. A suštinske razlike nema. Svi smo ljudi, i samo ono ljudsko u nama, istinsko čovečansko treba da ističemo. Kada bi tako nešto postojalo, kada bismo cenili i interese sela i kada bi selo cenilo interese grada, bilo bi nam mnogo lakše.

* Otkud tolika potreba jednom glumcu za prirodom?

- Moji odlasci na selo događaju se isključivo zbog toga što mi nije dovoljno da živim samo od jednog dara, da privređujem, da postojim zahvaljujući samo glumi. U meni se probudila želja da nešto i rukama uradim.

* Kada se to desilo?

- Možda je to bio trenutak kada sam se u potpunosti opredelio za život bez trzavica, za život u bračnom, po božijem zakonu smiraju. Glumački posao, ako imaš ljubavi za njega, lako se radi i onda me to na momente nije dovoljno zamaralo, nije me razgibavalo. I na selu sam shvatio prolaznost života, to me je prodrmalo. Moj posao je da glumim, ali doći će trenutak kada sve što postoji kao glumačko delo jednog dana neće postojati. Efemeran je taj posao koji mi radimo, vrlo brzo ishlapi, izgubi svoju jačinu i plemenitost. Mislim da specifična boja i gustina glumačka godinama nestaje. Imam 39 godina i polako me sustižu ti dani, ta izvesnost. Na selu i starenje i prolaznost su ti sabrat i prijatelj.

Pre deset godina sam prve biljke zasadio, sad su to već velike voćke, već doprinose nešto, polako vraćaju neki trud. Već nekoliko godina pravim rakiju, pa ta rakija je sve plemenitija, sadim voće i to voće je sve plodnije. Istinsku punoću življenja osećam na selu. Tu nemaš vremena da se baviš danima, da brojiš godine, tu mora da se radi, da bi to u šta si uložio, što se začelo, da bi preživelo, da bi se odgajilo. Pitanje je gde će me interesovanje dovesti u nekim potonjim danima, ako me Bog udostoji, koliko još godina života.

* Šta vas još okupira?

- Ribolov, padobranstvo, potreba da se bavim sportskim letenjem, majstorluci sa raznim alatima. Delimično se razumem i u mehaniku, bravariju i u stolariju. Radujem se životu kad na primer napravim kokošinjac, kad odem na pecanje, pa imam neki dobar ulov. Beskrajno se radujem kad vozim traktor. Vozim ja i brz automobil, i to do 160 km na sat, to policajci koji me zaustavljaju na Ibarskoj magistrali između Valjeva i Beograda vrlo dobro znaju. Ali, tempo života na traktoru je nešto nezamislivo. Kada sam ga kupio vozio sam ga iz Sopota do Valjeva 12 sati. Ubedio sam sebe da on treba da se razradi na hiljadu i po obrtaja. Stavio sam slušalice, jurio neku radio stanicu - slušao samo narodnu muziku, zato što sam bio u takvom okruženju i nisam mogao da se krećem brže od 22 km na sat. Taj mi je dan bio veoma ispunjen. I dan i noć.

* Kažete vozite traktor, sadite voćke. To znači da vi ne gazdujete samo, već i služite vašoj zemlji?

- Zemlja ne traži gospodara nego slugu, i više od sluge. To je baš mukotrpan posao. Projekat kojim se sada bavim i ono što bi trebalo da objedini sve aktivnosti koje imam na selu jeste destilerija i rakija koju pečem već nekoliko godina. To bi trebalo da dobije konačno i neki ekonomski smisao. Iako sam se u početku posvetio ovome iz ljubavi, sada sve radim vrlo ozbiljno zato što sam dosta uložio. Nadam se da će to postati funkcionalna i delotvorna celina. Podižem sada i novi zasad voća. Ne pravim tešku i veliku industriju, kakvih ima u Srbiji, za preradu šljive i voća. Ovo je nešto što bi se moglo nazvati radionica za ručnu proizvodnju žestokog alkoholnog pića, likera...

* Ozbiljno ste „zaronili“ u poljoprivredu. Kao javna ličnost, možete li sebe da zamislite kao ambasadora srpskog seljaka?

- Teško je biti ambasador i zastupati našeg seljaka. Gord je seljak, ne prihvata inovaciju, ne prihvata tehnologiju, nove tekovine. A, siguran sam da bi Srbija ovakva kakva je mogla da bude velika plantaža. Kada je preletite, videćete da je sva šarena kao ćilim, i to ima čar neku, estetsku, ali sem toga ništa drugo. U selu i poljoprivredi vlada jedna kakofonija svesti, svi rade kako hoće i šta hoće. Šuma se seče, zasadi voća se podižu kako kome padne na pamet, ratarstvom se bavi svako na svoju ruku. Ne osećam se njihovim zakonskim zastupnikom, ali mislim da se mora uraditi nešto veoma bitno u svesti seljaka i na prostoru sela da bi to bila fabrika pod otvorenim nebom. Država ima ogromnu ulogu.

* Priča se da je poljoprivreda naša velika šansa...

- Podatak jedan govori da je Srbija pre Drugog svetskog rata imala nekoliko hiljada tona veći izvoz šljive nego danas. Čitava epoha je prošla i ovde se ništa nije učinilo da se te hiljade i hiljade tona umnože. Svake godine čujem kako smo najveći izvoz imali iz oblasti poljoprivrede ove godine, a ljudi nemaju pojma koliko Srbija zarasta u korov. Radio sam analizu zemlje koju sam kupio. Ona je 20 godina bila napuštena. Nije imala ni humusa, ni azota, nikakvo hemijsko i biološko svojstvo da bi moglo na njoj nešto da se gaji. Ta zemlja traži sada prikolice i prikolice stajnjaka. Kada sam otišao po analizu na Poljoprivredni fakultet jedan profesor mi je rekao: „I sam znaš kakva je Srbija spolja, a ova analiza govori kakva je Srbija iznutra“. To su užasne stvari, da ti se kosa na glavi podigne. Ne mislim da sam poslat da pričam o selu i da ga spasavam, daleko od toga. Ali, potrudiću se da selo koje je u mojoj vlasti procveta i da se ja radujem svom selu na svoj način. Ali, bih bio presrećan da i drugi tako razmišljaju.

* Da se ugledaju na vas?

- Ne moraju da se ugledaju. Morali bi da imaju džep i budžet kao što ga ja imam. Ja u tu zemlju deset godina samo ulažem. Ali, moraju biti značajni prerađivački sistemi i mesa i ratarskih kultura i voća. Mora se baviti selom da bi ono profunkcionisalo.

* Ima li tu prostora za optimizam?

- Ima, svakako. Meni lično, bez ikakve potrebe da se nekom dodvoravam, bez potrebe da laskam, ali porodica Bajić je primer. Oni zaista žive u zajednici u kakvima se nekada živelo na selu - kod njih se tačno zna ko kosi, ko vodu nosi. Meni je to najdragocenija poruka, da oni uprkos našim naravima, uprkos karakterima našeg čoveka, uspevaju da rade složno, i brat sa sestrom, i sestra sa snajkom, i snajka sa svekrom. Meni je to najizrazitiji primer postojanja i funkcionisanja - zajedničarenje.

DORADIO ŽULjEVE

* Posvećenost i selu i glumi. Kako se to postiže?

- U pozorištu sam dosta smanjio svoje prisustvo, što svojom zaslugom, što zaslugom nekih drugih ljudi koji o tome odlučuju. Ali, svakako je naporno. Noćas sam stigao u Kragujevac da snimam ovaj film „Led“, a juče sam, zaista, bio u radnom odelu i doradio žuljeve na svojim rukama. To me ispunjava i u tome pronalazim istinski značajniji i veći smisao od samog bavljenja glumom.

PODRŠKA PORODICE

* Da li vas supruga i deca podržavaju?

- Naravno. To je suština. Deca ne uživaju sada toliko, kao što ni ja nisam kada sam bio klinac, mada kako rastu svestan sam da će se i u njima javiti to iskušenje. Nadam se da će znati to da cene i da će naći neku suštinsku korist, steći radnu naviku, da će shvatiti da se od rada živi. To je i moja priča. Poželeo sam konkretan, žuljevit rad, znojav rad, da pridodam ovom koji jeste žuljevit i znojav, a zove se glumački posao. Nekoj mojoj energiji nije dovoljno da se bavi glumom, već želim i selo. Toliko želim da tih mojih 15 hektara bude stvarno veliko, dostojno i značajno selo.