NA upravo završenom Festivalu evropskog filma na Paliću održan je i okrugli sto pod nazivom “Kako je počeo rat na mom Balkanskom (polu)otoku”, povodom dve decenije od raspada nekadašnje zemlje. Prvi film u ovom izboru bio je “Vukovar, jedna priča” reditelja Bore Draškovića. Njegovo ostvarenje, nastalo tokom vrućih ratnih godina, ovenčano je brojnim nagradama. Između ostalih, našlo se već davne 1994. godine (po izboru Američke filmske kritičarske asocijacije) na drugom mestu top liste, ispred ostavrenja Tarantina i Kišlovskog...

Našem poznatom pozorišnom, filmskom i tv autoru, putopiscu, esejisti i pedagogu, tih godina (upravo i zbog ovog filma) pripala je u Jerusalimu nagrada Mediteranskog festivala za mir i toleranciju. Zaslužiti takvo priznanje u jednom netolerantnom vremenu, podvig je sam po sebi. Šta se sa “tolerencijom” i svetskom i našom - desilo u međuvremenu?

TEŠKO MESTO ZA ŽIVOT - Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino,spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli.

- U ona vremena strašnih turbulencija, kada je naša zemlja bila u getu, “Vukovar” je putovao svetom i osvajao nagrade. Važno priznanje dodeljeno je “Vukovaru” i u Veroni, za najvišu estetsku vrednost. Od samog početka rada na filmu imao sam na umu Romea i Juliju, nesrećne ljubavnike iz Verone... Posle dvadeset godina sećamo se tragedije koja nas je tada snašla, srećni što je došlo vreme da o njoj mirno možemo da razgovaramo: reči i kamere naše su jedino “oružje”.

* Gde su emocije?

- Katalog emocija neprestano se menja, ne samo tokom stoleća već iz meseca u mesec. U vreme kada je nastajao ovaj film bilo je onih koji su govorili kako bi trebalo da se sačeka istorijska distanca ne bi li se progovorilo o tako bitnim događajima za jedan narod i zemlju. Ali, svaki doživljaj svakog čoveka materijal je za buduću istoriju. Mislim da je svaka emocija dokument o vremenu u kome je čovek prisiljen na to ili neko drugo osećanje. Upravo kroz spoj emocija, on pronalazi put do mira i tolerancije. Ali, jedino u umetnosti tragedija dovodi do katarze.

* Ipak, svedoci smo i česte zloupotrebe pojma tolerancija, kada se netolerancijom proglašava svako pravo na protest i otpor?

- Ovo je vreme koje, nažalost, uvežbava kratko pamćenje. Čovek opsednut svakodnevnim životnim problemima i neumornim spinovanjem medija, naprosto, zaboravlja istoriju koju je trpeo, njene pouke. Kao da ga ponovo pripremaju za stanje suprotno miru i toleranciji. Svaki pokušaj da se suprotstavite svrstava vas, prisilno, u malobrojnu grupu ljudi čije je mišljenje subverzivno.

* U jednoj od svojih knjiga podsećate na poslovicu “Put će prevaliti onaj koji ide”. Na šta ste sve mislili pozivajući se na njenu mudrost?

- Pre svega, verujem da bi čovek morao da opravda poklon koji je dobio životom. Trebalo bi svakog dana da napreduje, svakog dana da prelazi određeni put. Ne mora put da bude visok kao Himalaji, ali mora biti dovoljno dobar da opravda dan koji mu je poklonjen. U tome vidim neprestano čovekovo kretanje. Postoji jedna istočnjačka teorija o glumi koja kaže da se glumac kreće i kada miruje. Taj paradoks o kretanju je deo mape svakog čoveka. Svake večeri kada sabiram dan moram da u zbiru pronađem bar jednu dobru rečenicu koju sam napisao, jedan dobar kadar koji sam snimio ili jedan pravi susret s drugim čovekom. Zbir tih trenutaka u jednoj godini - opravdava tu godinu.

* Vaše divljenje pozorišnom umetniku ilustrujete primerom Boba Vilsona koji je sam odigrao celog “Hamleta”?

ČUVARI MISLI I EMOCIJA * Ko se danas usuđuje da, uprkos svemu, bude “subverzivan”? - Oni što slobodno misle i čuvaju emocije koje bi mnogi radije da zaborave: pravi odnos čoveka prema čoveku, države prema državi, politike prema politici...

- U tajanstvenoj sprezi sa živim glumcem, zahvaljujući gledaocu, moguće je kroz osećanje koje se rađa u tom susretu objasniti svaku zagonetku. Jedan glumac može sam da odigra celog “Hamleta”, ali samo pred idealnim gledaocem spremnim da prođe isti put...

* Na vašim putovanjima širom zemljinog šara učili ste puno toga o kulturama, običajima, ali i sopstevenom zavičaju?

- Kada se zateknete na Grenlandu ili u Kini, u kulturama i jezicima o kojima veoma malo ili ništa ne znate, čini vam se da ponovo otkrivate svet. Ali kada se vratite u svoj zavičaj, primećujete ono što ste i ne znajući tražili na ostalim kontinentima. Drugim rečima, ono što je najvažnije u čoveku, pravedno je raspoređeno među svim ljudima. Putujući, stalno se pitate o sličnostima i razlikama, a onda se neprekidno uveravate u ispravnost drevne kineske poslovice: “Ne brini, ma kuda pošao srešćeš čoveka”.

* I kakvi smo, kada nas uporedite s drugima?

- Veoma je teško pronaći pravi odgovor. To je antropološko pitanje za tim visokih stručnjaka. Ono što je meni, čini mi se, pomagalo da se približim manje-više tačnom odgovoru jesu godine koje provodim sa svojim studentima, bez obzira na turbulentno vreme kroz koje decenijama prolazimo. Svaki novi naraštaj uverava me da je ovo zemlja neiscrpna u darovitim ljudima! Mada, posmatrajući te iste ljude kada uđu u profesiju i kada vidim s kojim se teškoćama susreću da bi dokazali svoj talenat, istovremeno mi se čini i da smo zajednica koja se ne raduje preterano darovitim pojedincima.

* Režirali ste Sofokla, Šekspira, Bihnera, Brehta, Ibzena, Čehova, Pirandela, Sartra, Joneska, Beketa... Šta još u pozorištu niste rekli?

- Vreme je dragoceno. Čovek bi trebalo da nauči da ga zaista usmerava na pravi način. Režija jeste profesija izbora. Kao i sam život. I svi klasici koje pominjete naučili su me da pokušam da sledim svoj izbor i u njemu ne grešim. Drago mi je što je poslednja predstava koju sam radio u protekloj sezoni, u profesionalnom rumunskom pozorištu u Vršcu, bio Kafkin “Proces”. Začudio sam se kako nimalo nije bilo teško dokazati da je svako od nas zapravo Jozef K.

* Da li i živimo u kafkijanskom vremenu?

- To osećanje da smo u neprestanom procesu, a da ne znamo zbog čega smo krivi i da upravo idemo putem kojim možda ne bismo hteli - što ne znači da na to treba da pristanemo - govori nam da je cela publika Jozef K! Odavno se govori o praroditeljskom grehu i stalno neka sila nagoni čoveka da poveruje da je kriv što se rodio, samim tim stalno ga izgone iz raja. Kada se osvrne u gnevu, čoveku se zaista i čini da je iza njega izgubljeni raj. A Milton i Kafka o tome su rekli sve što je trebalo da se kaže. Nama preostaje da i dalje verujemo, uprkos svemu, da postoje i vedrija mesta pred čovekom...