NIŠTA se u našim životima ne dešava slučajno - kaže u drami „Konačna istina“ osamnaestogodišnja princeza Jelisaveta Karađorđević. Onda bi se moglo reći da nije slučajno ni što se princeza u četvrtak uveče pojavila u ulozi princeze. I to - u sopstvenoj.

Na sceni „Madlenijanuma“, obraćajući se publici na početku i kraju javnog čitanja drame Veroslava Rančića, podelila je s njom najtužniji trenutak u životu. Uspomenu na 12. april 1954. godine i pogibiju brata Nikole u automobilskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima, kao i na bolnu dužnost da baš ona ovu vest prenese roditeljima...

„Konačna istina“, priča o dramatičnoj sudbini kneza Pavla i kneginje Olge (njihovom odlasku iz zemlje na početku rata, izgnanstvu u Keniji i Johanesburgu, boravku u Parizu po završetku sukoba) u stvari, okvir je za jednu porodičnu dramu, čiji smo svedoci u četvrtak uveče bili u prisustvu same junakinje. A ona, kraljevski uspravno i odmereno, sedela je među dvadesetak glumaca i po ko zna koji put prolazila sećanjima kroz sopstveni život, i to ne samo kao akter nego i posmatrač. Slike očeve melanholije, majčine odlučnosti, neobuzdane mladosti braće Aleksandra i Nikole, ali i sopstvenih nestašluka, nisu otkrivali emocije na njenom licu. Tek jedva vidljivi, vragolasti osmeh u trenutku kada se čulo sa scene kako je nokautirala jednu devojčicu, braneći sopstveno dostojanstvo i porodicu...

- Čini mi se kao da sam iznova prošla kroz detinjstvo. Kao da je oživela moja porodica, kao da roditelji nisu umrli, a brat poginuo - neposredno po završetku predstave poverila nam je, ipak, uzbuđena princeza Jelisaveta. - A glumci su bili divni!

Na konstataciju da je tokom svih ovih godina boravka u Beogradu očigledno napredovala u savlađivanju našeg jezika, kaže ljupko i neposredno, uz osmeh:

- Pa, sve se uči polako. Već dvadeset godina radim na tome. Konačno se negde osećam kao kod kuće, među ljudima koje volim i koji vole mene. Do sada sam bila lutalica, imala čudan život. Uviđam to ponovo, kad ga posmatram kao večeras. Ja sam, zaista, jedna veoma obična žena. Odrasla sam u Africi, vidite gde sam sve živela. Svuda i nigde... Možda ću se pojaviti i u pravoj pozorišnoj verziji „Konačne istine“ na sceni. Ko zna? Da, „uhvatila“ sam da ste se i vi večeras nasmejali. Ono kad sam nokautirala devojčicu? - ništa nije promaklo princezi Jelisaveti.

Da joj ništa nije „promaklo“ ni u „Konačnoj istini“, potvrđuje podatak da je piscu iscrpno odgovorila na čak 186 pitanja koja joj je postavio, skupljajući građu za svoje delo! Sve u ovoj priči deluje autentično, pa i njeno zavetovanje još u tinejdžerskim godinama - da će živeti samo jedan život i to ne onako kako kraljevske kuće naređuju...


ISTINA NA DAN USTANKA

I SAM tekst „Konačna istina“ imao je neobičnu sudbinu. Prvo je na osnovu dokumentacije, tajnih spisa, kao i svedočenja same princeze nastao televizijski scenario, potom roman i, konačno, pozorišna drama. Piscu su u prikupljanju građe od velike pomoći bila i dva ratna dnevnika: jedan je pripadao njegovom ocu Ljubiši Rančiću, a drugi Mileti Ratkoviću, ocu preminulog glumca i reditelja Zorana Ratkovića.

- Ništa nije slučajno, možda ni to što „Konačnu istinu“ izvodimo na Dan ustanka, 7. jula - rekao je pisac.

Inače, u velikoj glumačko-čitačkoj ekipi našli su se Tihomir Stanić i Vanja Milačić (u ulogama kneževskog para), Dragan Vujić, Mladen Andrejević, Svjetlana Knežević, Predrag Miletić, Dejan Đurović, Miroljub Turajlija i drugi. A da li će od nje nastati i predstava, znaće se već sledeće sezone.