MNOGO sam puta dobila otkaz, ali mi nikad nije padalo na pamet da sam „žrtva cenzure“. Kad me šutnu, ne padam i stalno citiram poznatog filozofa Musolinija - bolje jednom zarikati kao lav nego godinama blejati poput ovce.

Na jedinstveno duhovit i ironičan način, ovako hrvatska književnica Vedrana Rudan, koja živi u Rijeci, govori za „Novosti“ o otkazu koji je nedavno dobila u nedeljniku „Nacional“ zbog teksta objavljenog povodom posete rimskog pape Zagrebu. Napisala je da je papa „čelnik zločinačke organizacije“ i da ga treba poslati u Hag. Pitamo je, zato, ako papi treba da sudi Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, da li to znači da se tokom devedesetih na ovim prostorima, ipak, vodio verski rat?

- Papa i rat u bivšoj Jugoslaviji nemaju baš previše veze - kaže Vedrana Rudan. - Rat na našim prostorima nije bio verski nego zverski. Razlozi ratova uvek se mogu detektovati tek kad krene brojanje mrtvih. Danas znamo da smo zaratili jer su Amerikancima bile potrebne baze i naša deca da ginu u Avganistanima, svetskim bankama ovce za šišanje, multinacionalkama naša voda, vazduh, obala... Uzrok našeg ratovanja totalno je banalan. Moćnici su odlučili da se pokoljemo da bi nam lakše oteli zemlju i bacili nas u ropstvo. To im je lako pošlo za rukom. Ko ima u rukama medije, može učiniti šta hoće. Još 2002. u knjizi „Uho, grlo, nož“ napisala sam da ćemo za koju godinu morati da se ljubimo istom strašću kojom smo se onda ubijali. I bi tako. Vaš Tadić i naš Josipović stalno su u nekom ljubavnom klinču.

*Papi „na dušu“ stavljate i crvene „prada“ cipele, koje u naslovu jednog filma nosi đavo...

- Papa mora nositi crvene cipele, time svetu pokazuje da je šef. Smeta mi što su cipele „prada“. Čovek koji zagovara skromnost, suzdržanost, koji je protiv bahatosti i raskoši na zemlji, trebalo bi da nosi mnogo skromnije crvene cipele ako želi da ga njegove ovce shvate ozbiljno. Papa i njegovi kardinali nisu skromni ljudi, ovih dana čitam da nekom italijanskom biskupu odore kreira Armani. Smeta mi to licemerje. Zašto svi ti katolički popovi na vrhu ne glume da ih za Isusa veže bar neka tanka nit, tanka poput dlake. Preziru svoje ovce, s pravom, jer njihovi su robovi i slepi i gluvi. Pedofilija, homoseksualizam, raskoš, preljuba, trebalo bi mi sto hiljada znakova da nabrojim neke od njihovih grehova. Ipak se usuđuju zabranjivati stadu ono što sami rade. Papa jeste na čelu najveće svetske zločinačke organizacije, kako sam to napisala u „Nacionalu“ i zbog toga dobila otkaz, ali nisam ja prva koja je to rekla. Da budem sasvim precizna, ništa bolje mišljenje nemam ni o vašim popovima. Ali, oni bi trebalo da budu vaš problem.

*U svojim kolumnama i knjigama ne štedite nikoga - ni političare, ni umetnike, ni svetske moćnike, ni muževe, ni decu, ni roditelje... Gde su vaše lične granice i obziri?

- Poštujem nemoćne, bolesne, siromašne, dobronamerne, one koji iskreno veruju u bilo šta ili bilo koga, skidam kapu pred poštenim ljudima koji uspevaju nekako da izađu na kraj sa životom ili krenu na ulicu da pale izloge i gradove. Divim se Grcima, nekim Srbima, Iračanima, svima koji dižu glas protiv nepravde ne vodeći pri tom računa o vlastitom životu. Ima ih malo, nemoćni su, naravno da ih sve nisam nabrojila, izgubiće sve ratove u koje krenu, ali ja im se ipak divim. Mi ostali smo smeće koje na sve moguće načine pokušava preživeti ćuteći i trpeći.

*Papina poseta izazvala je u Srbiji burne reakcije zbog izjava koje je dao o Stepincu, dok su iste u Hrvatskoj primljene sa odobravanjem. Očekivano?

- Trebalo bi da znam šta je papa u Hrvatskoj rekao o Stepincu, ali pojma nemam. Za potrebe ovog intervjua mogla sam to „zaguglati“ i saznati. Ne pada mi na pamet. Ali, imam za vas super anegdotu. Danas smo unuka i ja šetale oko Trsatske crkve, zdanja starog preko 700 godina, tamo postoji fantastično uređen perivoj. Pravi raj za dečicu. Moja me unučica, koja je već pre bila tamo sa majkom, zbog perivoja, odvela do „barbe“. Sledila sam je. U jednom mračnom uglu, baš nikome na putu, odvela me do postolja na kome stoji Stepinčeva glava. Tražila je od mene da je dignem, ima godinu i po, a onda je Stepincu takla nos i rekla „noš“. Zaista, autor te glave nije prema Stepincu bio milostiv. Ima nos poput Pinokija. Želim reći, meni Stepinac ništa ne znači, šta papa o njemu govori uopšte me nije briga, možete li zamisliti koliku će ulogu igrati u životu moje unuke. On je danas za nju „noš„, za godinu dana neće biti ni to. Pitam se, pitam, zašto se ni „mi“ ni „vi“ ne možemo rešiti naših „Stepinaca“. Pustimo ljude neka počivaju u miru. Ima toliko drugih tema oko kojih bismo se mogli opet pobiti: da li vaše banke imaju niže kamate nego naše, da li vaši građani gube svoje kuće zbog neplaćanja kredita brže nego mi, da li su vaše bolnice bolje nego naše, koliku platu imaju vaši učitelji, da li vaša deca lakše dolaze do posla nego naša, hoćemo li mi u Avganistan, preciznije u smrt, poslati više vojnika da ubijaju u ime Amerike nego vi... Stepinci su pluskvamperfekt za sve osim za manipulatore poput pape.

*Kada će Srbi i Hrvati moći da se dogovore oko toga šta im se dešavalo tokom istorije?

- Ne vidim baš nikakvu potrebu da se neko „dogovara“ oko onoga što se dogodilo pred dvadeset ili sto godina. Nema tu dogovora. Ako zaboravimo na Kosovsku bitku i bitke njenog tipa, ono što nam se dogodilo pre dvadeset godina potpuno je jasno. Postoje podaci, leševi, kosti, dokumenti, Hag, Mladić, Karadžić, Milošević, Plavšićeva, Merčep, Norac... Meni bi bilo mnogo draže kad bi se Srbi i Hrvati dogovorili kako da skupa izađemo na kraj sa bankama koje nam švajcarskim francima sa leđa kožu deru.

*Klinička slika tranzicije i u Hrvatskoj i u Srbiji gotovo da je identična. Po čemu se, ipak, razlikuje to „bolno stanje“ sa obe strane Drine i Save?

- Ni po čemu. Zašto mislite da je naše tranzicijsko stanje „bolno“. Niste li vi Srbi ponosni što najzad imate svoju otadžbinu? Mi Hrvati smo ludi za svojom domovinom.

*Šta obični ljudi mogu da učine ne bi li lakše preživeli sudar sa neokolonijalizmom?

- Mogu da se ubiju, nožem, užetom, metkom, skokom sa nekog lepog mosta, šutom u žilu... Sve to oni već i čine pa nema potrebe da im ja dajem nove recepte za izlaz iz bezizlaza.

*Obezljubljivanje, nedostatak empatije, izvrnuti sistemi vrednosti... posledice su svega kroz šta smo prošli i kroz šta prolazimo. Koliki će ceh zbog toga platiti naša deca i deca naše dece?

- Robovi u pravilu ili nemaju probleme sa svojim statusom, jer im status ne dozvoljava da njime previše razbijaju glavu, ili imaju probleme, pa ga, kako sam vam već rekla, skrate. Ne bojim se za našu decu i decu naše dece. Crkavaće ili na rate ili brzo. Bitno je da u njima već danas ne tinja ni tračak nade da će svanuti bolje jutro.

* Da li je sloboda misli prva stradala u ovim našim smutnim vremenima?

- Sloboda misli? Najpre su stradali ljudi od krvi i mesa i oni koji su mislili i oni koji nisu. A sloboda misli u uređenim zemljama, a Srbija i Hrvatska to sve više jesu, ionako ne stanuje.

*Za neke su vaši stavovi, a posebno jezik kojim ih artikulišete - agresivni. Da li je ta „agresija“ reakcija na agresiju koja nas okružuje?

- Ko su „neki“? Nema nikakve potrebe da bilo kome, najmanje „nekima“ kojima smeta moja „agresija“ u izražavanju, objašnjavam svoje motive ili korene mog besa. Ni mene ne zanimaju koreni njihove apatije i mirenja sa činjenicom da svi mi umiremo svakog dana iz početka. Oni kojima smeta moja agresija neka me ne čitaju, ali me ipak čitaju. Znam i zašto. Misle da sam hrabra, hrabrija od njih, drskija, da tražim za sebe prava koja oni za sebe ni u ludilu ne bi tražili, ja sam za njih crvena krpa jer u meni gledaju ono što nisu i nikad neće biti, hrabro, ljudsko biće koje misli da ima pravo na slobodu reči, na krik i bes. Pri tom zanemaruju činjenicu da sam ja tu slobodu izgubila upravo zato jer sam bila „agresivna“, da im oni koji su me ućutkali šalju poruku šta će se njima dogoditi ako vrisnu... Ne vide da sam poput njih, ali na drugi način. Pokunjena, umorna, rezignirana gospođa koja grize bezubim ustima. Trebalo bi da me žale, a ne da u meni gledaju ono što nisam. Borca za istinu, pravdu i slobodu. Možda bih to bila da imam moć. Nemoćna sam, moje je govorenje lajanje na mesec.


RIBE ILI RAGE

*U nekim prošlim vremenima, ljudi sa stavom, a posebno žene, bili su na većoj ceni. Danas se od žene očekuje nešto drugo. Šta?

- “Žene“ ni u kojim vremenima nisu bile „na ceni“. Žene su ili, kako biste to vi rekli, „ribe“, kad su mlade, ili rage, koje moraju ugađati mužjacima kad rode ili navrše tridesetu. Ima žena koje to shvate na vreme pa iskoriste razdoblje života dok su „ribe“. Podržavam ih u tome. Preko tela svojih ili tuđih muškaraca postanu ugledne doktorke, književnice, glumice, političarke, pijanistkinje... Ne postoji na ovom svetu žena koja je bilo šta u životu učinila bez pomoći oca, brata, ljubavnika, muža...

l Dokle ćemo živeti u svetu u kome vladaju muškarci?

- Dok bude sveta i veka.


NEDELJNIK SRBA U HRVATSKOJ

*Kažete da je tragikomično što je u Hrvatskoj jedini list koji je slobodan i koji valja - srpsko glasilo „Novosti“. Zašto to kažete?

- Zato jer mislim da bi najbolji nedeljnik u Hrvata trebalo da bude nedeljnik koji će Hrvatima govoriti istinu o zemlji u kojoj žive. Nijedan „hrvatski“ nedeljnik to ne govori. Doduše, svi su „hrvatski“ nedeljnici nemački, austrijski, a za mnoge se i ne zna čiji su. U „Novostima“ pišu najbolja hrvatska pera - Đikić, Ivančić, Rašeta, Čulić... Pišu istinu o Hrvatskoj za Srbe, a mislim da to nije fer, jer sve to plaća hrvatska vlada. Ja bih želela da živim u zemlji u kojoj ne moram čitati list nacionalne manjine da bih saznala šta se zaista oko mene dešava. Zašto Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na vrhunski nedeljnik, a mi Hrvati moramo čitati ili njihove novine ili smeće? Mislite da je to fer? Da li je i kod vas tako? Ako jeste, javite mi ime srpskog lista za vašu hrvatsku manjinu da tamo nešto pročitam o Hrvatskoj.