PREDSTAVE imaju životni tok, nastaju, požive i prođu. Ostaju nesigurna sećanja, emocije i poneki video i novinski zapis i to je sve - kaže za “Novosti” Vida Ognjenović, u jeku priprema svog “Kanjoša Macedonovića”, kojim će 8. jula, u Budvi, biti otvorena jubilarna, dvadeset peta sezona tog festivala.

Ova predstava se radi u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i festivala “Budva grad teatar”, prva čitajuća proba održana je 6. juna u Narodnom pozorištu, a beogradska premijera planirana je za oktobar.

U prebukiranom rokovniku rediteljke, književnice, ambasadorke u Danskoj i predsednice srpskog PEN centra, stoji režija još jedne predstave - njene dramatizacije “Seoba” Crnjanskog.

- “Seobe” ću početi da radim tek na jesen, kao jednu od niza predstava kojima bi Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu trebalo da proslavi 150-godišnjicu postojanja. Kad će biti izvedena zavisi od radova na rekonstrukciji zgrade pozorišta. Predviđeno je da to bude za početak sezone, mada su nam iskustva sa obnovama značajnih zgrada prilično traumatična. Ali, hajde da verujemo da postoje i pozitivna iznenađenja.

*U čemu prvenstveno vidite aktuelnost “Seoba”?

- U svemu. Mada je aktuelnost mera vrednosti medija i dnevnih vesti, a ne pozorišnog čina. Pozorišna predstava mora da ima pretenzija da oživljava upravo ono što nepravedno zatrpavaju pomodni, aktuelni nanosi. “Seobe” Crnjanskog su čudan poetizovan romaneskni prikaz ahasverskih nagona, nada i razočarenja. I doslovno i metaforično su svevremena tema. Ostaje da se tome u predstavi bar malo približimo.

*Rekli ste, povodom nove režije “Kanjoša Macedonovića”, da nije u pitanju rimejk, već da pravite oštru, gorku predstavu o tome kako je mala sredina dvolična i opaka i preuveličava svoj značaj. Šta vas je inspirisalo da krenete u tom smeru?

- Čak i kad bi se od mene tražilo da ponovim raniju postavku, ne bih to prihvatila, zato što to ni u najboljoj nameri u stvari nije moguće. Prošlo je mnogo vremena, sad je nova glumačka podela, drugačiji kontekst ideja, prirodno je da tekst iščitavam na drugi način. Nije mi za to bila potrebna neka posebna inspiracija, to je prosto neminovno, jer dobro znamo da se ne može dva puta zagaziti u istu vodu reke koja teče.

*Vaš roman “Posmatrač ptica” iz prošle godine, ocenjen je kao velika pohvala priči i pričanju. Ima li čovek danas vremena i potrebe za pričama i pričanjem?

- Možda u vremenu pomalo oskudeva, jer ga zatrpavaju razne druge atrakcije, ali potreba za pričom je, srećom, neutanaživa. Priča je čovekovo čitanje, odgonetanje i podnošenje sveta. Bez nje ga ne bi razumeo.

*Ovaj roman je i priča o ličnom identitetu. Da li smo u Srbiji i dalje zbunjeni kada je reč o identitetu, ličnom ili nacionalnom?

- Jesmo. Kod nas je identitet još uvek busija iza koje agorafobično i s podozrenjem gledamo na sve što nismo mi. A uvažavamo samo one podatke o nama koji se nalaze u narodnoj pesmi i mahom od njih zidamo zgradu identiteta. Zato pomalo strepimo od svake formulacije koja nije u proverenom desetercu.

*Koliko je ljudima teško da prihvataju promene, novo i drugačije?

- Teško je zato što su stalno, uhodano, provereno i poznato neka vrsta sinonima za mir i sigurnost, i ljudi se bore za njih kao za nasledni životni ideal, ne shvatajući da tako donekle redukuju širinu izbora. Stalni posao, stalno mesto boravka, stalna adresa, stalni prihodi, a sve to s kolena na koleno, to su činioci građanske solidnosti. Njih opasno ugrožavaju moguće promene. U takvoj koncepciji, ono što je jednom provereno i prihvaćeno automatski se čuva od drugog i drugačijeg, kao od opasnosti promene. I ono što je loše ne treba menjati naglo, već oprezno, samo manje lošim, iz straha da ne uzdrmamo temelj stalnosti. Poslovica glasi: “ko se seli, taj se ne veseli”, jer se seobom izneverava blagodet jedinstva mesta, rodne grude, porekla. Promene u takvom poretku vrednosti zaista nemaju baš mnogo šanse.

*Sa kojim pitanjima se danas čovek najteže nosi?

- Mislim da se najteže nosi sa posledicama atrofije moralnih obzira. Bez barem onih osnovnih deset zapovesti, i drugih kodifikovanih humanih normi, svet postaje polje bezobzirne slobode. U njemu se čovek predaje carstvu nagona potpomognutih tehnološkim napretkom, što od njega čini opasnu nasilničku mašinu bez kočnica. Čovek će morati da se prekomponuje u datom trenutku, inače je već prilično zabasao u samoranjavanju.

*Da li je reč intelektualca u Srbiji izgubila težinu i značaj?

- Živa reč je, sama po sebi, izgubila težinu. Ljudi se aljkavo sporazumevaju, grimasama, poštapalicama, psovkama, navijačkim kricima, a, nažalost, neretko i noževima i pištoljima. Ovde ni intelektualcu ni pukovniku nema ko da piše, a nema ni šta, sve je već prevaziđeno jurnjavom za skupim predmetima i izrugano u žutoj štampi.

*Svet je počeo da nas prepoznaje po sportskim uspesima. Da li i kultura menja stereotipnu sliku o Srbiji ili još nemamo takve domete?

- Imamo, imamo, samo što sami tome pridajemo manju važnost. Sport je lakše masovno pratiti, ne treba neka predsprema.

*Imaju li žene pisci potrebnu širinu i dubinu u odgovarima na pitanja naše stvarnosti i

postoji li, zapravo, ključna razlika u odnosu na muške pisce?

- Te olako povučene linije razlika između muškog i ženskog pisma imale bi smisla kad bi nas neko prethodno uverio da na jednoj strani sve žene pišu na isti način, a na drugoj muškarci, što je besmislica.

*Šta će biti glavna korist od održavanja Svetskog kongresa Međunarodnog PEN centra u Beogradu, na jesen?

- Usmeravanje pažnje bar za tih nekoliko dana na književnost kao ozbiljnu dimenziju nadgradnje sveta.


PITANjA DANACA

*KOJA su najčešća pitanja o Srbiji koja dobijate kao diplomata?

- PRVO, da li je i u Srbiji velika nezaposlenost (na šta ja odgovaram bez procenata, jer me to pitaju Danci koji se žale da je kod njih nezaposlenost nažalost narasla sa dva na tri i po procenta). A drugo, da li su veliki porezi strancima kad kod nas kupuju nekretnine i da li se one mogu osigurati kod stranih osiguravajućih društava.