Spilbergove pokretne slike

U DOMAĆE bioskope “ušetao” je “Super 8”, još jedan film čiju produkciju, u režiji Džej Džej Abramsa, potpisuje Stiven Spilberg (65). Pre tačno tri decenije u američkim bioskopima je premijerno prikazan prvi deo Spilbergovog serijala “Indijana Džons”! I, ako bismo zagrebali po “liku i delu” slavnog reditelja, ko zna koliko bi se moglo pronaći jubileja vezanih za njegovo ime.

Imao je samo 13 godina kada je dobio prvo priznanje za film “Escape to Nowhere”, da bi potom kratkometražnim “Amblinom” osvojio prvu nagradu na festivalu u Atlanti, što mu je omogućilo i potpisivanje prvog ugovora sa producentskom kućom “Univerzal”. Od tada se nižu “Šugarlend ekspres” (1974), legendarna “Ajkula” (1975), “Bliski susret treće vrste” (1977)... Njegov “I. T. vanzemaljac” (1982), “Park iz doba Jure” (1993), “Šindlerova lista” (1993) i (po)dugačka “lista” filmskih naslova, svrstavaju ga u red najboljih reditelja svih vremena, ali i jednog od najplaćenijih na svetu. Materijalno bogatstvo očito ga nije omelo u pravljenju odličnih i često iznenađujućih ostvarenja.

Šta je to što Stivena Spilberga već decenijama “drži” na vrhu filmske industrije? Geni koje je “pokupio” i “ukrstio” od oca kompjuterskog naučnika i majke koja je bila muzičar? Ili ga je inspirisalo detinjstvo za koje kaže da nije nimalo bilo slatko? Neistrošiva i neustrašiva strast koja ne može da se nauči? Ili, pak, to što su za Spilberga filmovi najbolji način za beg?

- Što više starim, to više na filmove gledam kao na čudo “pokreta”. Ljude u bioskopu ne možete zadovoljiti samo specijalnim efektima, ali ih je lako “kupiti” ako su oni protkani dobrom pričom. Publika je najoštrija kritika, jer ono što dobra priča podrazumeva u vašoj glavi, ne znači da je i u tuđoj isto to. Naprosto radim kako najbolje umem - objasnio je jednom Spilberg “umeće” pravljenja dobrih filmova.

Podrazumeva li se, međutim, da se sve što potpisuje ovaj velikan unapred proglasi odličnim i fantastičnim, ili pak publika može da odbaci i kazni čak i nekoga kao što je Spilberg?

- Smatram da ne može da računa na automatske hvalospeve za sve što proizvede, ali sasvim sigurno Spilberg se izborio za to da sve što nosi njegov pečat naiđe na punu pažnju i strpljenje filmske javnosti. To je samo po sebi velika stvar - objašnjava filmski kritičar i dramski pisac Dimitrije Vojnov.

Ni naš reditelj Stefan Arsenijević ne misli da je po inerciji sve što Spilberg potpiše “osuđeno” na uspeh. Njegov odnos prema holivudskom kolegi je, kako kaže, prilično dvojak:

- S jedne strane, potpuno je definisao moje detinjstvo i filmske snove, a s druge, rodonačelnik je svega što se trenutno događa u Holivudu. Već godinama su ostvarenja koji dolaze odatle neuzbudljiva i već viđena. Ipak je problem u tome što nema više ljudi kao što je Spilberg. Tada bi stvari bile na pravom mestu. Ne trudi se da bude komercijalan i sve duboko proizlazi iz njegove ličnosti, a to je ljubav prema junacima i suštinska vera u dobrotu sveta. Taj pozitivni pogled i fantastičan talenat da priča priče je razlog zašto Spilberg funkcioniše i “pali”.

- U bilo kojoj umetnosti je teško govoriti u toj kategoriji, ali sasvim odgovorno možemo reći da je Spilberg reditelj koji je izuzetno zaslužan što savremeni, naročito američki, film izgleda ovako - uveren je Vojnov. - Sredinom sedamdesetih uveo je formule B-filma u A-produkciju i preusmerio fokus Holivuda na mlađu publiku. To kažem i u pozitivnom i u negativnom smislu. Njegov značaj kao reditelja jedino može biti zasenjen njegovim značajem kao producenta. Kao producent pružio je priliku mnogim sjajnim rediteljima od kojih su neki, kao recimo Robert Zemekis, uspeli da ga u izvesnom smislu i dostignu, a što se mog intimnog utiska tiče i prevaziđu u pojedinim aspektima - ističe Vojnov.

Spilbergovo “lutanje” Arsenijević, pak, objašnjava prolaskom kroz razne faze, od komercijalnih do društveno-angažovanih filmova, da bi se danas ponovo nekako vraćao korenima:

- Moram priznati da mi u poslednje vreme njegovi filmovi nisu bili uzbudljivi na način na koji su mi bili ranije. Pitao sam se da li je to zbog toga što nisam više tinejdžer, a onda sam, baš pre tri dana, pogledao “Bliski susret treće vrste” i opet sam kao neki klinac gledao film otvorenih usta. Potpuno me je obuzeo. Tako da Spilbergova ranija ostvarenja poseduju neku magiju i autentičnost. I kad se bavi holokaustom (“Šindlerova lista”), on to radi “spilbergovski”. Ne pravi film o zlim ljudima, već o jednom dobrom nacisti. Njegova priroda je da nalazi neko svetlo i kad pravi film u tunelu.

“Pokretne slike” Stivena Spilberga jesu prepune specijalnih efekata, ali u njima nije sve tek puka zabava. I u blokbasterima koje potpisuje osećaju se umetnički temelji. Vojnov podvlači da je pretenciozno govoriti o mozgu i umetnosti nasuprot industrije i objašnjava da bi se pre moglo reći da Spilberg ne beži od pretencioznih sadržaja koji se svesno nude nešto sofisticiranijoj publici.

- Međutim, o pitanju “mozga” se može diskutovati kad je reč o nekim drugim rediteljima - dodaje naš kritičar.

- Spilberg je prilično rano pronašao formulu koja daje rezultate. U svetu holivudskog spektakla na neki način je najveštije spojio formulu porodične drame i fantastike, slično Kusturici koji je u domenu evropskog art-haus filma napravio vešt spoj porodične drame i provokativne istorijske hronike. To su veoma slični mehanizmi primenjeni na različite teme i komercijalne ciljeve. Vremenom, Spilberg je u klasicističkom maniru počeo da se interesuje i za istinite priče i istorijske teme, ali to su manje-više sve odlike klasičnog holivudskog filma koje su se usled tendencije sužavanja ciljne grupe pojedinih naslova malo zaboravile.

Kuda ide Spilberg, pitanje je na koje verovatno ni on sam ne zna odgovor. Jednom je izjavio da ne postoji jača droga od filma i da on mora da se “uzme” makar na svake dve godine. U koju priču će nas sledeći povesti zaista niko ne može da pretpostavi, ali Arsenijević kaže da bi voleo da to bude nešto potpuno novo, a ne reciklaža njegove ranije faze.

- Stvarno mi je žao, jer je na početku radio neke potpuno inventivne stvari, a sada ne uspeva ili ne pokušava da smisli nešto novo. Voleo bih da napravi preokret u kom god smeru da ide i nadam se da će uspeti, jer verujem u dobro i verujem da su uzbudljivi preokreti mogući - zaključuje reditelj.