Na moje formiranje je uticalo sve što se oko mene događalo, sve u čemu sam učestvovao, a uticali su svi ljudi sa kojima sam dolazio u dodir. U početku, presudan uticaj imali su moji roditelji, a potom i moja škola. Naravno, najdublji trag je ostavio rat.

Ovako za "Novosti" počinje priču akademik Ljubomir Simović (1935) povodom ovih dana izašle knjige "Pamtivek" (u izdanju "Stubova kulture"), bogate foto-monografije u kojoj ovaj veliki pesnik i dramski pisac svedoči o svom životu, putovanjima, savremenicima...

Samo nekoliko dana ranije, objavljen je zbornik "Pesničke vertikale Ljubomira Simovića", u izdanju Instituta za književnost, Učiteljskog fakulteta i Dučićevih večeri poezije, a iz serije "Poetička istraživanja", u kojoj je Simović, posle Miodraga Pavlovića, drugi živi pisac, a iduće godine to će biti Matija Bećković.

Akademik Simović živi na Dorćolu sa suprugom Nadom, sa kojom je u braku 52 godine.

* Gde su vaša pesnička izvorišta: u rodnom užičkom kraju, odnosno na Jelovoj gori, vašem drugom domu, ili u Beogradu, kraj Dunava, kuda svakodnevno šetate i beležite utiske?

- Ta "izvorišta" nalaze se svuda i u svemu. Nikad se ne zna šta iz čega može da nikne i izraste. Zato ja, otkad znam za sebe, gledam, slušam i čitam sve. Sve od Gogolja, Čehova, Džojsa, Selina ili Muzila, pa do grafita po beogradskim zidovima. Ja i izloge gledam kao slike i pozornice. U prilikama kao što je ova, neizostavno se pozivam na Lešeka Kolakovskog, koji kaže da "ništa nije tako obično, malo, da ne bi zasluživalo da kao objekat filozofske radoznalosti skrene i privuče našu pažnju". Naš Milutin Milanković, čijim se knjigama neprekidno vraćam, rekao je da je naša planeta, Zemlja, samo tačka u svemiru. Ali sam siguran da se ne bi protivio ni tvrdnji da i tačka može da bude planeta.

* Od vaše četiri drame, najveći uspeh postiglo je "Putujuće pozorište Šopalović", koje je prevedeno na gotovo 20 jezika, i igrano ne samo na scenama širom nekadašnje Jugoslavije, nego i na četiri kontinenta. Kako to objašnjavate?

- Važno je da vas neko dobro prevede, i da taj prevod dođe u prave ruke. Za sudbinu "Šopalovića" presudan je bio prevod na francuski, koji je naručio, i u dva izdanja štampao, Vladimir Dimitrijević, u svojoj izdavačkoj kući "L'Age d'Homme". Za poslednjih dvadesetak godina, ta drama je postavljena na sceni preko 50 pozorišta u Francuskoj. Ja nisam imao ni veza ni načina da radim na tolikoj promociji svoje drame. Ponekad mi se, međutim, čini da je za nju radila neka neverovatna pozorišna internacionala.

* Kao čovek koji je uvek odgovarao na izazove vremena, sigurno delite opštu zabrinutost našom današnjom društvenom situacijom. Koji su razlozi što smo tu gde jesmo?

- Već 6. oktobra počelo je izneveravanje onoga što smo očekivali od događaja 5. oktobra. Sve je prvo počelo da se osporava, pa da klizi, pa da se, posle ubistva Zorana Đinđića, sve brže sunovraćuje, u pravcu suprotnom od onog u kome smo verovali da će Srbija krenuti. Danas definitivno možemo da kažemo da na našoj političkoj sceni nema ni stranaka, ni ličnosti, koji su dorasli problemima u kojima se Srbija nalazi. Stranke su preduzeća za proizvodnju i podelu vlasti. Političari nas drže u permanentnoj predizbornoj kampanji, kojoj je podređeno sve. A mi smo se odavno umorili od izbora na kojima nema pravih ponuda, i na kojima, u strahu da ne pobedi crno, glasamo za sivo.

* Umnožili su se oni koji umeju da prodaju "za 3 kila mesa kilo luka/za bačvu zejtina kašičicu joda"...

- Prema zvaničnim podacima, objavljenim u štampi, mi iz Austrije, Holandije, Grčke, Makedonije, Kine i Egipta uvozimo crni i beli luk, iz Egipta, Kine, Turske, Grčke i Bosne uvozimo pasulj, a iz Grčke, Turske i Španije uvozimo krastavce, iz Holandije, Grčke, Makedonije i Nemačke uvozimo šargarepu! Naša seljačka i poljoprivredna zemlja uvozi ono što bi mogla da izvozi. Pošto se naša sela sve brže prazne i propadaju, vlast se uveliko bavi podizanjem Potemkinovih sela. Naša fudbalska liga se zove Superliga, naši političari Srbiju proglašavaju liderom regiona. Lider i super - to su, u našem slučaju, reči bez pokrića.

* Svedoci smo velike razočaranosti i u politiku, u stranke, u vlast i opoziciju.

Postoji li neki mogući izlaz?

- Ne zavisi sve samo od političara. Zavisi i od birača. Ne znam zašto pažljivije ne pratimo šta nam političari govore i obećavaju a šta od onoga što su obećali ispunjavaju. Ne znam zašto ono što nam govore danas ne upoređujemo sa onim što su nam govorili juče. Neki političar, na primer, tako radikalno promeni svoju politiku, da se ta promena, bez preterivanja, može upoređivati sa operacijom promene pola. Čovek u bolnicu uđe kao muškarac, izađe kao žena, a birači ne primete nikakvu promenu. I idu za njim - to jest, za njom - u pravcu suprotnom od onog u kome ih je vodio juče.

ČIKA JOVA I HAJDUK ČARUGA Više se ni sam ne sećam kad sam napisao prve stihove. Znam samo da su dve prve knjige stihova koje sam pročitao bile knjige Zmajevih pesama, "Čika Jova srpskoj deci", koju sam dobio kao nagradu "za odlično učenje i primerno vladanje", na kraju prvog razreda osnovne škole, a da je u drugoj neki nepoznati autor u rimovanom desetercu opevao zločin i smrt hajduka Čaruge, koji je harao po Slavoniji. U toj neuglednoj knjižici bile su i fotografije sa egzekucije Čaruge i njegovih drugova.

* Očigledno, postavlja se i pitanje stanja svesti u našem društvu?

- Stanje svesti zavisi i od činjenice da danas u Srbiji imamo preko milion nepismenih. Pri tom ne treba zanemariti ni nepismenost pismenih, čiji je uticaj na stanje svesti možda i veći, i pogubniji. Mi, međutim, više pažnje obraćamo na stanje svesti naših suseda, nego na stanje naše sopstvene svesti. Rugali smo se Hrvatima kada je Tajči pevala "Danke, Dojčland", prezirali smo kosovske Albance kada su u Prištini podizali spomenik Klintonu, a ne vidimo da se "na našem najvećem stadionu" deca majke Srbije masovno bacaju u naručje "matuške Rusije"!

* Obavljena preko leđa običnih ljudi, tranzicija ima za posledicu preovlađujuće osećanje nemoći i apatije. Da li u takvim okolnostima ekstremno radikalne ideje mogu da budu opasan mamac?

- Na našoj političkoj sceni, inače vrlo specifičnoj, imamo najveći mogući raspon najneočekivanijih ideja i poteza, od performansa sa usisivačem za prašinu, do dramatičnih štrajkova. Iako su ti potezi ponekad toliko različiti da se ne mogu upoređivati, nije teško prepoznati da ih diktira ista ambicija.

* I u ovim danima velikog praznika ne možemo a da ne primetimo kako je

sve više onih koji se izjašnjavaju kao ubeđeni vernici, a sve je više nepočinstava u dubokom neskladu sa osnovnim hrišćanskim načelima. Kako objasniti taj paradoks?

- Nema tu nikakvog paradoksa. Jednostavno, svako se ponaša u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem, sa svojim moralom, i svojim duhovnim ili materijalnim potrebama. Neko veru shvata kao modu, neko religiju brka sa politikom, a možda poneko čita i "Novi zavet".

* Kritičari su jednodušni u zapažanju da je raspon tema i motiva u vaših pesmama jedinstven u srpskoj poeziji. Od tog obilja, šta vam je lično najbliže?

PČELA U ČAŠI
U istoj meri kao i dramatični događaji iz rata, za mene su nezaboravne bile neke scene iz svakodnevnog života. Sumrak u kome svetli žar iz pegle, dok mama pegla veš, ili miris pogače koja se, obložena kupusnim listovima, peče u rerni. Pamtim i mir letnjih popodneva, u kojima se čuje kako zuji pčela u čaši. Tu pčelu sam kasnije uneo u "Putujuće pozorište Šopalović".

- Za mene je najbitnije ono što povezuje sve te oblasti i sve te nivoe, i što sve, i biblijske tekstove, i mitove, i istoriju, i svakodnevicu, i univerzalno, i lokalno, dovodi u istu ravan.


OPSEDNUTOST RATOM

Kada je počeo Drugi svetski rat, bio sam u predškolskom uzrastu, a u tom uzrastu mozak je izuzetno prijemčiv. Slike iz rata pamtim kao da sam imao kameru u glavi - nastavlja priču sagovornik. - Pamtim ulazak Nemaca u Užice, povlačenje Jugoslovenske vojske, pamtim nemačke "štuke" i zavijanje njihovih sirena prilikom bombardovanja puškare - fabrike oružja - u Užicu. Sećam se trezora Narodne banke, u kojima smo se 1941. krili od bombardovanja. Mama, brat i ja smo iz tih trezora izašli samo nekoliko minuta pre nego što će u njima grunuti ona eksplozija u kojoj je izginuo silan svet. Pamtim okupaciju, policijski čas, smotru četničkog konjičkog eskadrona ispred Gimnazije, pamtim čak i ženu koja im je služila slatko i vodu. Pamtim, na Žitnoj pijaci, spektakularnu komemoraciju ljotićevcima izginulim u Sečoj Reci, u borbi protiv četnika. Pamtim i batine koje sam, zbog te komemoracije, dobio. Tata me je poslao da kupim novine, a ja sam, umesto da se odmah vratim kući, na Žitnoj pijaci ostao satima gledajući bubnjeve i doboše presvučene crnom čojom, konje u crnoj opremi i sa crnim perjanicama, džinovske sveće i crne uniforme. Sećam se nepreglednih eskadrila angloameričkih aviona koji su, vraćajući se sa bombardovanja naftonosnih polja u Rumuniji, satima preletali iznad Užica. Bombardujući nemačke kolone koje su se povlačile iz Grčke, ti avioni su bombardovali grad. Mnogo od svega toga sam opisao u knjizi "Užice sa vranama", i u nekim drugim tekstovima. To objašnjava moju opsednutost ratom u nizu knjiga: "Šlemovi", "Vidik na dve vode" , "Igla i konac", "Istočnice"...