Floberove emocije u „Pismima“

PRE nego što sam tebe upoznao bio sam spokojan, takav sam postao. Ulazio sam u muževno razdoblje moralnog zdravlja. Moja je mladost prošla... Ti si došla da vrhom prsta uzmutiš sve to. Stari talog se opet podigao, jezero moje duše je uzdrhtalo. Ali bura je za okean stvorena! Iz bara, kad se uskomešaju, dižu se samo nezdravi zadasi. Treba da te mnogo volim pa da ti to kažem. Zaboravi me ako možeš, istrgni sebi dušu obema rukama i gazi je, da izbrišeš trag koji sam ostavio na njoj...

Ovo je deo iz pisma koje je Gistav Flober (1821-1880) avgusta 1846. pisao Lujzi Kole, a njegovu čuvenu prepisku nedavno je objavio “Lom” u knjizi “Pisma”.

Veliki francuski pisac poznat je po tri besmrtna romana: “Madam Bovari”, “Sentimentalno vaspitanje” i “Salambo”, ali i po obimnoj prepisci koja, po rečima izdavača, predstavlja svojevrstan roman o Floberu. Najveći stilista u svetskoj književnosti, koji je težio da u svojim delima bude nevidljiv “kao Bog u prirodi”, u pismima je dao maha svojoj prebogatoj ličnosti, i ona su jedan od najdragocenijih dokumenata u celokupnoj istoriji literature.

- Ja sam neugledni i strpljivi lovac na bisere, koji se spušta u morske dubine i izranja praznih ruku i pomodrelog lica - napisao je Flober o sebi.

Većina pisama u ovoj knjizi upućena je Lujzi Kole, sa kojom je održavao intenzivnu vezu punih osam godina, ona su ispovest koja seže do najintimnijih dubina njegove duše. Ali tu su i pisma upućena Bodleru, Žorž Sandovoj, Ipolitu Tenu, Gi de Mopasanu...

Tako Bodleru, povodom “Cveća zla”, piše:

- Ja sam prvo progutao vašu knjigu, s kraja na kraj, kao što kuvarice gutaju neki podlistak, a sad, ima nedelja dana, čitam je opet, stih po stih, reč po reč, i, iskreno rečeno, sviđa mi se i očarava me. Vi ste pronašli način da podmladite romantizam. Vi ne ličite ni na koga (što je prva od svih vrlina). Originalnost stila proizlazi iz zamisli. Rečenica vam je nabijena idejom, samo što ne prsne. Volim vašu oštrinu, s njenim tananostima jezika koje je ističu, kao šare utisnute na nekom finom sečivu... Ukratko rečeno, u vašoj knjizi mi se sviđa to što u njoj preovlađuje umetnost. Osim toga, vi pevate o slastima puti, a ne volite je, na način setan i razuveren, koji mi se dopada. Vi ste neprobojan kao mermer i prodoran kao engleska magla...

A Sandovoj kaže:

- Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja...

Nekoliko meseci pred smrt, u pismu upućenom Mopasanu, Flober izjavljuje:

- Zemlja ima svojih granica, ali je ljudska glupost beskrajna.

Flober je umro u bedi i samoći. Tek posle smrti prepoznat je kao najuticajniji francuski pisac 19. veka. Malo je ljudi koji su sav svoj život posvetili umetnosti, traganju za lepotom i istinom, prisutnim u svakom blistavom redu njegove proze. Najslavniji njegovi učenici su Džojs i Kafka.