NAGRADU sa imenom književnog velikana Meše Selimovića "Večernje novosti" i tadašnje Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije utemeljili su samo šest godina pošto je Meša minuo svetom. Ideja je potekla od Ognjena Lakićevića, predsednika Udruženja i Dragana Bogutovića, tadašnjeg urednika naše kulturne rubrike, a na poziv da učestvuju u Velikom žiriju koji bira knjigu godine odgovorilo je 100 najistaknutijih književnih kritičara, esejista i književnih istoričara u svim republikama i pokrajinama bivše Jugoslavije. Odziv je bio - stoprocentan. Svi pozvani su sa velikim zadovoljstvom u pismima i telegramima, koji su sačuvani, isticali kao jedan od ključnih razloga učešća u ovoj jedinstvenoj književnoj akciji ime koje je ovo priznanje ponelo.

Ispostavilo se vrlo brzo kako je tačna rečenica koju je zatim često ponavljao Lakićević - da je pisac dobitnik nagradio nagradu, a da je nagrada, imenovana Mešom, nagradila pisca.

Prvi "žiri bez granica" predvodila su najznačajnija imena tadašnje jugoslovenske kritike, među kojima su između ostalog bili Zoran Gluščević, Predrag Palavestra, Nikola Milošević, Živorad Stojković, Petar Džadžić, Mate Lončar, Miodrag Perišić, Sava Babić, Oto Tolnai, Predrag Matvejević, Albert Goldšajn, Tvrtko Kulenović, Svetozar Koljević, Ciril Zlobec, Budo Dubak, Igor Mandić, Božidar Milidragović, Čedomir Mirković, Milan Đurčinov...

Kako se, zbog poznatih političkih okolnosti, država postepeno raspadala, tako se i nagrada "Meša Selimović" prilagođavala novim okolnostima. Njen značaj i uticaj, međutim, ostali su na izuzetno visokom nivou. Pre svega zbog propozicija koje se nisu menjale a koje su zbog otvorenog i javnog glasanja članova najvećeg i najautoritativnijeg žirija onemogućavale bilo kakvu vrstu kalkulacija, lobiranja ili klanovskih dogovora.

Prve, 1988, nagradu "Meša Selimović" na ravne časti podelili su Dubravka Ugrešić ("Forsiranje romana reke") i Milorad Pavić ("Predeo slikan čajem"). Romansijeri su bili najuspešniji i u sledeće dve godine, Slobodan Selenić ("Timor mortis") i Svetlana Velmar Janković ("Lagum"), a zatim je nagrada otišla u ruke Radoslava Bratića za pripovedačku knjigu ("Strah od zvona"). Velikan Ivan V. Lalić bio je prvi pesnik kome je pripalo ovo priznanje, za zbirku ("Pismo"), sledeće godine slavodobitnik je bio romansijer Radoslav Petković ("Sudbina i komentari") a naredne opet pesnik, Dragan Jovanović Danilov ("Živi pergament"). I sledeće četiri godine bile su godine romana: Antonije Isaković ("Gospodar i sluge"), Dobrica Ćosić ("Vreme vlasti"), Goran Petrović ("Opsada crkve Svetog Spasa") i Dobrilo Nenadić ("Despot i žrtva").

ULAZNICA ZA KLASIKE MeŠinom nagradom nekoliko do tada manje poznatih pisaca (Ugrešićeva, Bratić, Petković, Danilov, Petrović, Karanović, Vuksanović, Kecmanović, Nedeljković) na velika vrata su ušli u našu književnost, a sve knjige ovenčane ovim prestižnim priznanjem imale su ponovljena izdanja, prevode, a dobijale su i druge ugledne nagrade. Tako Mešino ime i na ovaj način nastavlja da živi.

Pesnička knjiga ponovo je dobila najviše glasova 1999, "Sedmica" Milosava Tešića posle čega su još jednom pobeđivala romansijerska ostvarenja, "Limunacija u Ćelijama" Radovana Belog Markovića i "Jesenja svila" Danila Nikolića. Tri godine zaredom najveću naklonost članova žirija dobijale su pesničke knjige, "Nedremano oko" Rajka Petrova Noga, "Svetlost u naletu" Vojislava Karanovića i "Fascikla 1999/2000" Stevana Raičkovića. Sledeće, 2005. najuspešniji je bio roman "Semolj zemlja" Mira Vuksanovića, na pobedničkom tronu zatim se našla pesnička zbirka "Neznan" Novice Tadića posle čega je još jednom trijumfovao roman "Ruski prozor" Dragana Velikića. Kao i prve godine, potom su nagradu podelila dvojica pisaca-romansijera Petar Sarić ("Sara") i Vladimir Kecmanović ("Top je bio vreo"), da bi za najbolju u 2009. bila izabrana pesnička knjiga "Ovaj svet" Živorada Nedeljkovića. Ove godine "Mešu" je dobio Vladan Matijević za roman "Vrlo malo svetlosti".