Dimitrije Kokanov: Po kratkom postupku

Dobar bilans za mladog pisca na početku spisateljske karijere: treća drama, a druga nagrada. Pre ovog priznanja, Kokanov (student u klasi Siniše Kovačevića i Milene Marković) već je s “Letačima” osvojio nagradu za najbolji dramski tekst na konkursu “Slobodan Stojanović” u Požarevcu. Isti komad preveden je i na engleski jezik i stigao je do finala Festivala sudentske drame u Londonu, u konkurenciji stranih studenata.

- Tema “Vilinske prašine” je slom jedne porodice, zapravo celog društva u malom - objašnjava Kokanov. - Svaki član doživljava sunovrat, prouzrokovan sopstvenim delovanjem kao i uticajem okoline. Sunovrat je posledica, a uzroci su nedostatak međusobne komunikacije, korumpiranost, emocionalne laži i frustracije... Polazište su mi bile crne vesti i hronike, u kojima svakodnevno čitamo o nasilju u porodici. Inače, tekst je nastao kao ispitna drama na drugoj godini Akademije umetnosti.

Na pitanje da li veruje da je “na delu” kriza domaćeg teksta, kako su mnogi skloni da tvrde, mladi autor kaže da je samo reč o nedostatku sluha za ovdašnje savremene autore:

- Repertoarska politika u pozorištima je takva da se uglavnom biraju strani pisci, mada mnogi od njih nisu bolji od naših. S druge strane, veliki broj domaćih drama nikad ne zaživi na sceni. Nije slučajno ni što je zlostavljanje česta tema i domaće i strane drame. Živimo u doba kada su ljudi zlostavljani u svim segmentima života... Svuda oko nas kruži nekontrolisana negativna energija, svaki pojedinac se oseća bespomoćno - “sasečen” i sputan, šta god da uradi. Tako dolazimo do jednog opšteg nezadovoljstva. Gde je izlaz? Ne znam, mada verujem da bi ljudi trebalo da se više “drže” jedni drugih, više slušaju i razumeju.

Kokanov dodaje da je njegova generacija stasavala u doba u kojem su se izgubila sva etička i estetska načela, pa se danas čini da je odrasla na najbanalnijim, eksplicitnim stvarima:

- Rasli smo uz TV i internet, zato je i naš način izražavanja sličan. Sve nam je dosadno, ništa ne može da nas šokira. Nije nam lako da čitamo klasike i u njihovim delima opis nečije fotelje ili balske haljine na pet stranica. Zvuči čudno, ali većinu mladih “smara” čitanje “Ane Karenjine”, pa jedva čekaju da se ubije! Jednostavno, mladoj generaciji nedostaje strpljenje: sve je po kratkom postupku, bez velikog razmišljanja. Lično, volim francuske i ruske klasike. Mada - i sam imam više “strpljenja” za savremene pisce...