JAPANOM ovih dana jašu četiri jahača apokalipse: vatra, zemljotres, cunami i moguća nuklearna katastrofa - s „japanskim“ mirom ističe Kajoko Jamasaki, pesnikinja, prevodilac i profesor na katedri za japanski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.

Kaja, kako je Srbi već godinama zovu i „svojataju“, živi ovde već više od tri decenije, ali je slučaj hteo da se u trenutku razornog zemljotresa nađe u zavičaju - predstavljala je našu zemlju na simpozijumu u Tokiju, posvećenom učenju japanskog jezika putem interneta:

- Gledala sam neku dramu na TV, kada se čuo neobičan zvuk u programu i upozorenje da će uslediti zemljotres, koji se i desio samo tri minuta kasnije, 300 kilometara daleko od Tokija - svedoči Kajoko Jamasaki. - Trajalo je neobično dugo, a ja sam kroz prozor mogla da vidim samo poslovne zgrade. Nigde ljudskih lica. Neboder preko puta ljuljao se kao u naučnofantastičnom filmu. Nalazila sam se u najužem centru grada, gde su ljudi prilično otuđeni: uglavnom se ne poznaju i ne pričaju međusobno. Ipak, u tim trenucima na ulicama se osetila neka toplina i mene je sve to jako podsetilo na ovdašnje bombardovanje 1999. godine...

HRAMOVI - PESNIK, haiko majstor Bašo, napisao je čuveni putopis „Uska staza i zabrežje“. Svi budistički hramovi na severu zemlje koje pominje u tom delu, stradali su u ovoj katastrofi. To je već dovoljno za nenadoknadivu štetu. Između ostalog, razrušen je i univerzitet u Sendaji, jedan od najčuvenijih u zemlji.

Na pitanje otkud toliko samokontrole i međusobnog uvažavanja u najtežim danima, kada im prete ne samo glad i žeđ, već i nuklerana katastrofa, naša Japanka kaže:

- U japanskoj kulturi ljudi su se kroz vekove učili modelu ponašanja da nije važno direktno, verbalno i otkriveno izražavanje osećanja. Oni su stilizovali i kanalisali svoje misli i emocije, pa zato često izgledaju nespretno u zapadnom svetu u kom se puno pažnje poklanja samopromociji. Moja majka je govorila da je uvek bitniji čin nego reč, a to je jedna zenbudistička misao.

Kroz samurajsko društvo, priča naša sagovornica, od 17. do druge polovine 19. veka, težilo se redu, miru i slozi. U konzervativnoj sredini kolektiv je iznad pojedinca, ali prateći razvoj zapadne kulture i težeći tehnološkim dostignućima, japanski intelektualci su se u novije vreme našli pred dilemom da li je bolji naglašeni individualizam ili svest o kolektivu.

PARADOKSI - NE mogu a da ne razmišljam o paradoksima našeg doba. Dok sam čekala na švajcarskom aerodromu avion za Beograd, gledala sam Si-En-En u čijem programu su Japan i Libija bile udarne vesti. Šta je to s ljudskom civilizacijom u 21. veku da u se u ime demokratije u jednu zemlju šalju ljudi da ubijaju, a u drugu da spasavaju stanovništvo?! I jedna i druga slika odraz su globalnog koncepta današnjeg sveta...

Ovaka katastrofa vraća zajednicu na stari duhovni i kulturni obrazac: solidarnost i brigu za drugoga. To se najbolje videlo na aerodromima. Dok su Evropljani i Amerikanci okupirali veliki prostor sa prtljagom ne mareći za ostale, Japanci su sa vrećama za spavanje zauzimali samo najnužniju površinu.

Naša sagovornica se gotovo ljuti na opaske koje čuje od svojih beogradskih prijatelja da bi se Srbi drugačije ponašali da ih je zadesilo slično zlo:

- Bila sam lični svedok iste takve solidarnosti, organizovanosti i odsustva svake bahatosti tokom bombardovanja 1999. godine. Svaki narod u velikoj nesreći pokazuje ono najbolje, a ja sam imala retku priliku da poredim takve dve nesreće. Sećam se kako sam davne 1994. godine, u izbegličkom kampu u Bogovađi, na jednoj pesničkoj večeri zaboravila čizme. Iako je tamo bilo mnogo siromašnih i bez obuće, sačuvali su mi i vratili čizme... Nevoljnici su često i najplemenitiji. Mnogi moji prijatelji iz Japana iznenađeni su koliko je njihova nesreća emotivno pogodila ljude u Srbiji. U ime svih njih želim da se zahvalim...