O BELOJ nedelji koja se u narodu naziva i “proštena” mire se zavađeni, preskaču vatre na raskrsnicama sela, a maskirana deca obilaze naselja i sakupljaju jaja koja se farbaju za Uskrs. Prvo obojeno crveno jaje zaštitnik je kuće - čuvarkuća, a vodom u kojoj je bilo potopljeno, umiva se za zdravlje.

Srbi su narod s bogatom tradicijom i od najranijih vremena čuvaju svoje običaje. Tradicionalnom modelu ponašanja često se, međutim, pripisuje “iskonsko” poreklo. Zbog različitih istorijskih okolnosti, naš narod je bio izložen iskušenjima očuvanja tradicije, pa su brojni običaji nestali ili su, jednostavno, potisnuti. Naspram konzervativnih sredina koje čvrsto čuvaju običaje i verovanja, primetan je pokušaj obnavljanja običajnih rituala u savremeni život.

KULT PREDAKA NAJUOČLJIVIJI relikti iz prošlosti ostali su u običajima vezanim za pogrebne rituale i kult predaka - kaže dr Marjanović.
- Iako se većina stanovništva uklapa u savremeni milje globalne kulture, kada su pogrebni običaji u pitanju malo toga ima u mnogim sredinama što pripada hrišćanskom, pravoslavnom kodeksu ponašanja, već se izgrađivalo i danas se gradi paralelno, prema narodnoj percepciji smrti i zagrobnog života. Iz straha da se “pokojnik ne povampiri” u pojedinim sredinama ubadaju mu iglu u petu ili uvo.

Pripadnost određenoj porodici, regionu ili etnosu oznaka je identiteta, legitimnost - smatra dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnografskom muzeju u Beogradu. - Ipak, puko pozivanje na ostatke prošlosti i na tradiciju nikada i ništa nije objašnjavalo. Važan je kontekst u kome se fragmenti prošlosti čuvaju, ali važni su i razlozi zbog kojih se čuvaju: sećanje na poreklo, pojedine rodbinske veze, strahove da se nešto ne dogodi nepoželjno ukoliko bi se određeni običaj napustio, strahove od kazni predaka.

Mnogi običaji su preživeli, nadogradili se ili transformisali. Vreme u kojem se danas živi otvara pitanje naše spremnosti da se (o)čuva svoje u odnosu na uopštene modele ponašanja (poznate kao globalizacija). Dr Marjanović kaže da su tradicionalni modeli raznovrsni, u nekim sredinama to je potreba iskazivanja identiteta, osećaj pripadnosti u etničkom smislu, pripadnosti regionu ili samoj porodici, negde je vidljiva politička ili religijska pripadnost. Etnološka istraživanja doprinose razumevanju žive narodne kulture u Srbiji sazdane iz brojnih kulturnih slojeva nagomilanih u proteklim vremenima.

U srpskom društvu, samo prividno stara verovanja narušena su usled opštih kulturoloških promena i naprednijeg standarda života. Iako u procesu “korenitih” promena verovanja su, kako tvrde naši poznati antropolozi, osnov ritualnih postupaka i mitske realnosti.

I danas se veruje u srpskom narodu da je dete najpodložnije uticajima zlih sila i da ga treba čuvati posebnim merama koje su bile efikasne i u prošlosti, koje su primenjivale babe, majke - kaže dr Marjanović. - Živi su i običaji vezani za sklapanje braka - svadbu koja je, kao posebna obredna struktura u srpskoj kulturi, doživela mnoge promene ali ne i suštinske. Nošenje amajlije na venčanje ispod venčanice, razvezivanja svih čvorova, dodavanje nevesti muškog deteta - nakonjče, šljapavče, uskutnjače, vezuju se danas za sujeverje a nekad su bili oblici narodne religije.

Mladenci se i danas dočekuju sa šećerom, medom i pogačom, kako bi im bilo skladno i harmonično u životu. O sačuvanom prenošenju mlade preko praga naša sagovornica kaže:

- Mlada, novi član u novoj zajednici, nije smela da kroči na prag jer su prema verovanjima našeg naroda duše predaka tu boravile, pa je bilo i opasno uznemiriti ih dok se svi rituali propisani za uključivanje novog člana zajednice ne obave do kraja.

Dr Marjanović podseća i da je budućnost tradicije u stalnom dijalogu sa sadašnjšću, s trenutkom kada se tradicija u širem ili užem obliku upotrebljava ili zloupotrebljava:

ĐURĐEVDAN * O ĐURĐEVDANU, običaj je da se kiti zelenilom, đurđevdanskim vencima. Kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji. Često uobličeni u novije oblike živo su kulturno nasleđe stanovništva?
- Da. O Duhovima kolektivno se izlazi na groblje ne bi li se ostvario kontakt s precima. Kapija se kiti o Ivanjdanu, a na Petrovdan okuplja se oko kolektivne vatre s lilama (baklje od trešnjeve kore). U narodu je ostao strah od letnjih “ognjenih svetaca” i postojanje mitskih priča o izgoreloj letini ako je neko radio na sv. Marinu ili sv. Iliju. Primera je mnogo. Podizanje krstova, bandera na raskrsnicama o Đurđevdanu, znak je zaštite od groma u zapadnoj Srbiji.

- Tradicija se i proživljava. Tradicija je i stil života, gotovo slobodan izbor za većinu mlađe populacije u Srbiji. Fragmenti prošlosti promiču i stanovništvo živi negde više, negde manje s njima. Prošlost je prisutna u onoj meri u kojoj se oseća potreba da se živi jednim delom prema tradicionalnom modelu: da se seče i unosi badnjak i slama u kuću na Badnji dan, da se porodica okupi na Božić uz božićnu pečenicu i česnicu, da se ostvari komunikacija među ukućanima, da se o slavskom obredu svetkuje navečerje kao značajniji deo slavskog rituala nego sam dan slave.

Sa grupom stručnjaka Vesna Marjanović privela je kraju prvu fazu istraživanja krsne slave u Srbiji. Najstariji srpski običaj na dobrom je putu do Uneska.

- Korpus građe o krsnoj slavi kod Srba u Srbiji prikupljen tokom protekle godine na terenu pomoći će u oblikovanju ne samo predloga za nacionalni registar nematerijalne kulturne baštine Srba u Srbiji već i kao oblik živog nasleđa u kojem se mnogi Srbi prepoznaju i na čemu grade svoj identitet. Nikoljdan se, primera radi, slavi kao dan u kojem se slavi svetitelj (sv. Nikola) a ne sam svetac. Tradicionalni model je i da se u ime slave potroši ogroman novac, kako bi se načinila gozba s velikim brojem gostiju. Na to je ukazivala i Srpska pravoslavna crkva braneći preterivanje u jelu i piću, a i kasnije prema arhivskim izvorima i carica Marija Terezija Srbima u južnoj Ugarskoj.

A da li stvaranje umišljene slike o novom identitetu dovodi u opasnost duhovnost srpskog naroda u Srbiji?

- Pod izgovorom kulturne regresije tradicionalni oblici koji odgovaraju nekom prošlom vremenu upadali su u krizu. Mimikrija porekla odigravala se samo privremeno za potrebe izgradnje ličnog statusa u urbanoj sredini, ali stvarni emotivni naboj ostao je da tinja, pa su mnogi potiskivani običaji i verovanja oživeli, što govori o značaju koji za Srbe ima duhovna kultura, ili oblici nematerijalne kulturne baštine.

PORODICA, ČUVAR SEĆANJA
STVARNI oblici tradicionalne kulture i oni koji su proizvod naracija i sećanja, tipični su samo u porodičnim zajednicama, tamo gde više generacija živi pod istim krovom i gde se obredna praksa prenosi kao deo mikro identiteta s kolena na koleno - kaže dr Marjanović. - Kod razdvojenih porodica i tamo gde je prisutan generacijski vakuum, nije moguće govoriti o kontinuitetu očuvanja tradicije.