Mirjana Karanović: Ukinuti smo kao ljudi
19. 02. 2011. u 20:35
Glumica govori za "Novosti" o životu svedenom na preživljavanje, demokratskoj ideji koja trune: Kao da je bio nečiji plan da opet poželimo diktatora
ČINI mi se da mnogi od nas više ne vide način na koji bi moglo da bude bolje - mislim da smo izgubili ideje za budućnost, život nam se sveo na preživljavanje, duhovno i materijalno, na pitanje kako sebe još uvek smatrati osobom koja postoji. Nekako osećamo da smo, zapravo, ukinuti kao ljudi. A teško je govoriti o sopstvenoj mizeriji bez svesti kako iz te mizerije može da se izađe. I onda je bolje da ništa ne govoriš, da ćutiš, i da se nadaš nekom čudu. Što je prilično depresivno - kaže u razgovoru za „Novosti“ Mirjana Karanović, glumica koja je svojim darom i ulogama obeležila umetnost ovih prostora.
* U strašnim vremenima kada su mnogi ćutali, vi ste govorili. Sada opet vidimo da mnogi ćute - znači li to da prihvatamo „nepodnošljivu težinu postojanja“, koja, nažalost, opet čini našu stvarnost?
- Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije „smelo“, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta.
* Zašto? Ako već može da se kritikuje, slobodno promišlja i razmišlja, otkud osećaj beznadežnosti?
- Zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće - da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima. Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan - da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina.
* Ima i dosta primera, u svim sferama društva, da ljudi koji ozbiljno rade i pokušavaju da menjaju „balkanska pravila“, ili odustaju, jer ne mogu da se izbore sa preprekama, ili budu eliminisani raznim igrama?
- To je naše stanje, i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam - moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.
- Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
* Šta preostaje onima koji odustaju?
- Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo.
* Jesu li ljudi devedesetih imali ideju da se izbore za svoje živote?
- Nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada. Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije... Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama.
* Može li čovek zaista da se izoluje?
- Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu - ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku. Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju - zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti - ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“.
* Kako da se okrenemo sopstvenoj egzistenciji kad je i za nju teško izboriti se, između ostalog zato što je jedan od naših najvećih problema stalna negativna selekcija?
- Nije to negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu - za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.
- Samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno - ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.
* Svedoci smo stalnih političkih „prepucavanja“, novih i starih koalicija, „prepakivanja“... U partije koje su izabrali, mnogi ljudi ulažu sve svoje nade.
- Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu - ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize... Krećite se - dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe - isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.
* Zar je to jedino što ljudi mogu za sebe da urade?
- Da, oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život - imaju iluziju.
* Danas se govori da je devedesetih postojao adrenalin koji je ulivao nadu, da je postojao kakav-takav sistem vrednosti, a da su sada „izmileli“ ljudi spremni na sve?
- Na trenutke se i meni učini da je tako, jer sam i ja, kao i mnogi, sklona da idealizujem ono što je bilo. Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to - devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao... I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.
* U čemu je onda problem ovoga što sada živimo?
- Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike - a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas - ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici... Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.
* Da li je, uprkos tranziciji, ovde ipak moglo da bude drugačije?
- Jeste, i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba - ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
* Koliko istorija mari za živote „malih ljudi“?
- Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri - kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.
* Šta se događa kad neko preuveličava svoj značaj?
- To se vidi na primeru kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako - neki bedno, drugi dostojanstveno.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
ZORAN PAJIĆ ZA "TV NOVOSTI": LJubav je siguran oslonac u svetu punom izazova, a Konstantin je između razuma i osećanja (FOTO)
POPULARNI glumac Zoran Pajić, prepoznatljivo TV lice svoje generacije, ulazi u novu televizijsku sezonu sa ulogom koja spaja humor, emociju i porodičnu dramu.
19. 12. 2025. u 12:05
PROFESOR DR DRAGAN PAVLOVIĆ: Iglu za anesteziju zamenio olovkom
UDRUŽENjE lekara - pisaca "Vidar" nedavno je imenovalo novog predsednika. Čast da obavlja tu funkciju pripala je Draganu Pavloviću, profesoru i anesteziologu u penziji, koji u šali kaže da je iglu za anesteziju zamenio olovkom.
16. 12. 2025. u 14:40
42. NUŠIĆEVI DANI U SMEDEREVU: Nušićeva nagrada za životno delo Tanji Bošković
Dobitnica Nušićeve nagrade za život delo glumcu-komičaru je dramska umetnica Tanja Bošković. Nagrada će joj biti dodeljena večeras, na završnoj večeri 42. Nušićevih dana u Smederevu.
16. 12. 2025. u 10:09
IVANA MILENKOVIĆ ZA "TV NOVOSTI": Sudbina otvara vrata, ali izbori govore ko smo, a neki snovi traže tišinu da bi porasli (FOTO)
TALENTOVANA voditeljka i urednica Ivana Milenković, prepoznatljiva svojoj profesionalnosti i stilu, danas stoji na mestu gde spaja znanje iz arhitekture, višegodišnje televizijsko iskustvo i duboko razumevanje ljudi.
12. 12. 2025. u 12:15
TRIBINA „DNEVNIK O CRNJANSKOM“ U NOVOM SADU : Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“
U Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu ( Ulica Vojvode Putnika 2), u ponedeljak, 15. decembra u 15 časova, biće održana peta po redu ovogodišnja tribina iz ciklusa „Dnevnik o Crnjanskom“, na kojoj će učestvovati prof. dr Nataša Polovina sa Filozofskog fakulteta iz Novog Sada i dr Nastasja Pisarev, urednica i moderatorka programa.
11. 12. 2025. u 12:38
MatijaBG
19.02.2011. 20:54
Nemam sta da dodam na zlatne reci zlatne srpske glumacke dive.Mirjana je samo jedna iz demokratske kolone 90/tih ,kolone koja ce demokratsku ideju i Srbiju dovesti do pobede ulaskom nase zemlje u EU i NATO!
@MatijaBG - Matija- ....ma sam znas sta sam hteo da ti odgovorim bre...idi u......i ti i nato!!
@MatijaBG - Matija, ako mislis da je pobeda uci u NATO, onda jadan ti. I jadni svi oni kojima je jedina ideja za napredak nase zemlje ulazak u EU. EU gleda sebe i kako sebi da pomogne a ne Srbiji.
@MatijaBG - Ooo,evo nama naseg Matije.Interviju je odlican i pokazuje pravo stanje i nacin kako funkcionise i razmislja doticna estradna zvezda.A ja da je podsetim ,nekada si pljuvala vlast jer si od toga imala (raznih!!) koristi,a sada i da pljujes nema ko da ti plati!!?A sto se tice ukidanja ljudi,stvarno si jako puno ucinila da skoro budemo ukinuti kao narod.Pamtimo sta si sve radila i govorila i ronila suze i po bratskim nam republikama!!
@MatijaBG - Pa zasto ne kazete ko je unistio demokratsku ideju u Srbiji,kad ste bili tako hrabri da se borite protiv diktatora ,sve uz pomoc CIA dolara,zasto sada cutite?Umesto toga sada nam delite zdravstvene savete!Idi begaj!Unistili su je Vasi pajtosi!
Komentari (76)