FILMSKI reditelji “vide” je u ulogama savremenih mladih žena, a pozorišni, gotovo bez izuzetka, u klasici: svih sedam predstava Nataše Ninković na repertoaru matične kuće, Narodnog pozorišta, pripadaju velikoj literaturi. “Derviš i smrt”, “Vesele žene vindzorske”, “Laža i paralaža”, “Pokojnik”, “Figarova ženidba i razvod”, “Dr” i, od sutra - Ibzenova “Heda Gabler”.


- Verovatno mnogo toga utiče na rediteljski izbor. Između ostalog, stil glume i fizionomija, ali pre svega činjenica da se u Narodnom pozorištu klasičan repertoar podrazumeva - kaže na početku razgovora popularna glumica.


* Selimoviću, Šekspiru, Steriji, Nušiću, sada ste “pridružili” i Ibzena?

- Volim ovog pisca. Želela bih i ubuduće da ga igram, iako je težak i zahtevan. Čini mi se da se nikad nisam susrela sa toliko oprečnih mišljenja i različitih tumačenja, pogotovo kada je reč o “Hedi Gabler”. Na kraju, sve sam ostavila na stranu i oslonila se samo na delo i reditelja. Ibzen je ušao u samu srž ženske psihologije, ovaj višeslojan lik čak zovu ženski Hamlet! Kad se drama prvi put pročita, otkrije se tek deset posto suštine i, neminovno, dođeš do tačke - šta dalje. Preda mnom se našla ženska priroda u svoj svojoj neshvatljivosti, gotovo nadrealna. Heda je žena koja više od bilo čega želi slobodu.

PREDSTAVA “IZNUTRA” * KAKO ste sarađivali s mladom rediteljkom Snežanom Trišić?
- Snežana je pametan i analitičan reditelj. Mnogo smo razgovarale. Postojali su momenti u radu za koje je bilo nužno mnogo veće iskustvo, ali ona se s tim hrabro nosila. Nije lako izneti na scenu komad čiji glavni lik malo pokazuje, sav je “iznutra”. Kako ga oživeti, kako sačuvati njegovu introvertnost a “otvoriti” ga pred publikom. Inače, ja sam prvu ponudu za “Hedu Gabler” dobila pre deset godina, ali mislim da mi je tek sad stigla u pravo vreme. Ceca Bojković mi je rekla kako joj je Heda ponuđena u vreme kada nije za nju bila zrela, mada je imala njene godine - 29. Ali, nekadašnjih dvadeset devet godina nije kao današnjih...

* Drama je prvi put izvedena pre sto dvadeset godina, ali pitanje ženske slobode je i danas aktuelno?
- Sada više nego ikada, ona je uslovljena ekonomskim faktorom. Tek potom dolazi na red emotivna neispunjenost i duhovni čemer... Živimo u zemlji i vremenu koje ne priznaje velike ideje i ideale, zaglavljeni smo u prosečnosti. Šta da radi žena koja je rođena za velike stvari, a oko sebe se susreće samo sa ispraznošću? Kao ćerka generala, Heda ima muški princip u razmišljanju, a ženske manire. Taj dualizam čini je nekad tajanstvenom, nekad beskrupuloznom, nekad manipulativnom. Celi sticaj okolnosti izvukao je iz nje najmračnije stvari, a duhovna osiromašenost i emotivna neispunjenost, dovode je do pitanja smisla. Ali i bolesti, osobene i za savremeno doba - dosade. Moj lik je na svojevrsnoj vetrometini. Oko nje su stalno ljudi, puno je glasnih a praznih emocija, razmene monologa umesto dijaloga... Za Hedu u svakom, pa i našem vremenu, spas je ono Čehovljevo “raditi i samo raditi”. Ovako, u konfliktu između želja i mogućnosti, između njenog socijalnog i intimnog bića, destrukcija i nastaje. Jer, Heda ne podnosi osrednjost. Oseća potrebu za velikim stvarima, pa makar to bila i smrt...

* Položaj žene nije se mnogo promenio, uprkos emancipaciji?

- U naše doba najvažnije je biti društveno priznat, imati status. Gubljenjem statusa, gubite identitet. Društvo ne priznaje individuu. Zato se danas svaki umetnik oseća kao Heda Gabler. Osrednjost pravi kompromise i opstaje. Svaka lična vizija čita se kao dijagnoza, a ne pravo na drugačije mišljenje. Pogotovo je teško ženi, onoj koja se usuđuje da ne bude ni majka ni domaćica. Samim tim, ona ne postoji! Sreća podrazumeva sigurnost, izjednačana je s njom. Šta onda raditi s ljudima kojima to nije dovoljno?


* Više, dakle, ne važi ona definicija da je sreća mir sa samim sobom?

- Svi smo pred zadacima koje moramo da ispunimo, pa tek onda možemo da se bavimo sobom. A to bavljenje više nikog ne zanima. Sloboda? Ona je pitanje duha i podrazumeva nepripadanje. Verujem da je ne čine materijalne stvari već potraga za smislom. Sreća? To su samo trenuci. Ponekad je skupa, zavisi i od toga koliko smo spremni da se odreknemo udobnosti i sigurnosti...

NOVO ČITANJE PRVI put Ibzenova “Heda Gabler” našla se pred beogradskom publikom 1922. godine u “Manježu”, drugoj zgradi Narodnog pozorišta. Dobila je loše kritike i izvedena je samo tri puta. U nedelju veče, gledaćemo je u novom čitanju rediteljke Snežane Trišić. U podeli su i Aleksandra Đurica, Olga Odanović, Anastasia Mandić, Ljubomir Bandović i Nebojša Dugalić. Scenograf je Aleksandar Denić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, a kompozitor Anja Đorđević.

* Da li je, kao što Ibzen kaže u drugoj drami, čovek najjači kad je sam?

- Odgovoriću opet mojim likom. Hedina snaga dolazi iz slabosti. Usamljena je i tužna, prepuštanje drugome doživljava kao pokoravanje. Među našim savremenicima gotovo niko ne ume na taj način da bude sam. Možda je Marina Abramović primer za izuzetak: ima svoju, nekad shvaćenu nekad neshvaćenu umetnost, ali je se ne odriče. I u tome je njena i snaga i sloboda.


* Koja vaša pozorišna uloga od ovih do sada ostvarenih, zahteva najveću koncentraciju?

- Suzana u “Figarovoj ženidbi i razvodu” je moj omiljeni lik. Ceo dan se pripremam za tu predstavu i veoma sam uzbuđena kad je igram. Slično je i sa Megi u “Mački na usijanom limenom krovu” (na sceni “Madlenijanuma”), ali iz drugog razloga: imam pola sata monologa, potrebna mi je puna koncentracija. Publika je od scene daleko, a ovaj intimni komad traži blizinu gledalaca. Prevelika je sala za tu priču. Zato uživam na gostovanjima, tek onda u potpunosti “sednem” u ulogu i vozim se! Postoje likovi u kojima, kao kod Šekspira, ima velikih zamaha četkicom. Tu vam čak smeta ako je publika suviše blizu.


* Može li da smeta i indisponiranost partnera?

- Može, i to mnogo u procesu rada. Puna sam sumnji dok se ne smestim u ulogu. Sva čula su mi izoštrena i nečije “uh” i “ah” može da me poremeti. Ali kada je lik osvojen, mogu i da ne primetim indisponiranost partnera, da ga zaobiđem, pa i “radim” za njega. Kao što bi i on za mene. Ipak, postoji nivo ispod koga nikad ne idem. A ako neko pređe tu crtu, može mnogo da me razljuti! Ne dozvoljavam takvu vrstu amaterizma. Da se nešto radi ne bi li se publika zasmejala ili izmamio aplauz...